Српски књижевни гласник

140. i Српски Књижевни Гласник.

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД.

ПРЕД НОВОМ ПОЗОРИШНОМ ГОДИНОМ.

Ево је трећа сезона Народног Позоришта, у којој позоришна управа није у стању објавити свој стварни програм. Место утврђеног репертоара она може изложити само план својих напора и својих жеља. | Две позоришне године у Мањежу послужиле су.да се

драма — иза дугог прекида — обнови и поново подигне до онолико стила колико се успело израдити у очи рата, и, да се опери — једва основаној — даду озбиљније размере.

Кад се имају на уму очајни покушаји с драмом без позорнице, без глумаца и без дела у биоскопској сали Касине, допуштено je бити задовољан с оним што се постигло. до данас. Последње премиере у сезони 1920/21

- Тартиф, Отело, Занат Госпође Уорн, Скапенове подвале, Тентажилова, смрт, Егмонт, Ревизор — посведочиле су не само успехе редитеља Исајловића и Ракитина, но и несумњив напредак драмске трупе и у изради целина и у развоју неколиких млађих глумаца. Чак у техничком и декоративном смислу, Мањеж је дао неколико подвига изнад своје улоге.

С мање оптимизма мора се ценити пренагли напредак опере, чија се кариера још не може сматрати као нормална. Захваљујући великом броју добрих руских уметника, она је за сад — прескочила једпу подужу почетну етапу. Задовољни овим брзим успехом, њени организатори не смеју ни у једном тренутку заборављати на у толико тежи проблем — да се једног дана тим истим темпом настави својим властитим снагама. Као трајнија тековина на тој страни за сад се може забележити добар оркестар, пуп хор и брижљива инсценација дела. Добри преводи либрета, чистота изговора и нагласка код домаћих певача, израђена игра, рељефни оквир режије и уопште савремено схватање музике на позорници, воде извесном стилу и отмености који и скромнијем музичком позоришту дају достојан ранг. Представе као што су, на пример, Росинијев Севиљски берберин или Вердијева Травиата показале су у том правцу тежње и напоре који нису баш без резултата.

Све те високе амбиције — и у драми и у опери ободраване су биле надама на скори прелазак на велику позорницу. И кад данас публика с љутњом и чуђењем пролази поред новога „Скадра на Бојани“, како је названо, бескрајно одуговлачење са новом зградом, — треба да је свесна очајања позоришне трупе и управе, којима сваки дан закашњења загорчава данашњи незахвални труд и брише тачку по тачку програма.