Српски књижевни гласник

Оцене и Прикази. 157

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

Ги де Мопасан, На води. — Београд, 1921. Издање књи– жарнице Здравка Спасојевића.

Недавно је изишао из штампе превод Мопасановога значајног дела, које у оригиналу носи наслов: 5Зиг Г Eau, u у коме је чувени француски писац сабрао своја најсуптилнија осећања и запажања, и, у неку руку, саздао роман своје душе. Писац је једног пролећа крстарио дуж обале Средоземног мора, и том приликом, ради своје забаве, сваког дана бележио оно што му је пред очима пролазило или о чему је сам мислио. Књига је, према томе, испала један од најинтересантнијих и најинтимнијих написа што је овај велики писац и ретки психолог уопште дао.

Посматрајући са своје јахте Бел-Ами неизмерну морску пучину и дивну подневну природу између Нице и Кана, Мопасан са тим јединственим крајем и поднебљем доводи у везу своје мисли о модерном друштву, о науци, о рату, о женама и љубави, о француском духу и језику, о чиновничкој беди, о психологији гомила, и т. д. Људи који су навикли да читаји његове ствари, могу већ да се домисле с којом је оштрином посматрања и оригиналношћу погледа, француски. писац. ове разне и занимљиве теме обрадио. Његов увек јасан и као суза чист језик, његов прецизан и елегантан стил има у себи нечега атичкога. У том погледу Мопасан предњачи неоспорно међу свима француским писцима друге половине Х!Х века; он је знао да француски језик прилагоди свима тананостима модерне идеологије и модерне осећајности, без данашње увијености и тражења оригиналности пошто-пото.

Знамените су, нарочито, његове рефлексије о рату, које се толико свидеше Толстоју, а у којима Мопасан описује грозоте, безумност, и узалудност модерног ратовања. Полемишући, узгред, са „великим немачким касапином“ маршалом Молткеом, који је извесном приликом казао да је „рат божја установа“ и да би људи без рата „упали у најгнуснији материализам“, писац доказује како је рат, напротив, прости остатак нашег првобитног варварства, јер — као што рече Виктор Иго — ако је злочин убити човека, убијати гомиле људи не може бити врлина ; ако је срамота украсти, харати и палити не може бити славно дело. Рат је, довикује Мопасан, прави „бич божји“, — и стога треба сваким средством настојати да га из друштвеног кодекса збришемо, да „га учинимо немогућним, једном речи, да га обешчастимо.

Женској страни допашће се нарочито странице у којима писац карактерише односе између интелектуалних жена, писаца и уметника у француском друштву, објашњавајући