Српски књижевни гласник

158 Српски Књижевни Гласник.

зашто се у француским салонима више воле музичари но сликари, а једни и други много мање цене него књижевници, а нарочито него песници. Уопште Мопасанови погледи о жени сведоче о једној таквој психолошкој проницљивости каквој не налазимо примера у француској литератури, која је ипак толико пажње поклонила и поклања ономе што се обично зове „даз емла УефИсће“. Говорећи о жени, Мопасан, који је обично присебан и наклоњен на иронију, може да се разнежи и постане елегичан. То је више пута случај у страницама ове књиге. Сви. се, у осталом, сећамо његових дивних, тако значајних стихова из младеничке му збирке Des Vers: њ

„Неџгеих“, ћецгеих сеп! ди! репе уег5зег 50п ате, Ses inspirations, espoirs, rčves ioyeux,

Chagrins et pleurs enfin dans le sein dune femme Fleuve oi P on boit des maux IP oubli mysterieux“...

Наш чиновнички свет интересоваће ваљда изнад свега осталог странице у којима је Мопасан, ретком дубином анализе и са осећањем човека који је говорио донекле и из личног искуства, описао беду чиновничког сталежа, нарочито у његовим нижим редовима. За овај део Мопасанове књиге могло би се казати отприлике оно што је Жил Валес духовито казао у посвети једне своје чувене књиге (Лех Кејгасватез) : „Ову књигу намењујем свима онима, који су, задојени грчким и латинским језиком, скапавали од глади“. Додуше, данашњем „скапавању“ наших чиновника нису криви ни грчки ни латински језик (које многи познају тек по имену), али је | жива истина да им у данашњој економској беди слабо помажу и великошколске дипломе и високозвучне бирократске титуле. | Међутим, што је најзначније у овој књизи, то је оно што писац говори о самоме себи, другим речима, аутоанализа његове душе.

Али, да штогод кажемо о самоме преводу.

Прва четири одељка Мопасановог 5иг Г Еаи превео је добрим делом, још 1893 године, Симо Матавуљ, који је те своје преводне огледе штампао у земунском јагору за ту годину. Његов превод жалибоже остао је недовршен. Сад је тај превод прихватио, употпунио и крају привео Г. Марко Цар. Што се ова два наша добра писца из Далмације сусретоше у симпатији према овоме Мопасановом делу, није никакво чудо, јер их је, поред осталога, очито привлачила његова приморска суштина и психолошка оштрина којом је писац у тој књизи разна питања расправио.

Не у намери да ласкамо Г. Цару, коме не треба наших. хвала, али нам ваља признати да нас се овај труд његов дотакао као ствар необичне вредности и коју треба нарочито истаћи. Данас се у нас много преводи, но нажалост не води