Српски књижевни гласник

Белешке. 159

рачуна о условима који се постављају за добро превођење. Код нас се овај посао сувише олако узима, и то је узрок с којега тако често наилазимо на преводе који су праве накараде. Од добра превода траже се две ствари: да је веран оригиналу и да је стилистички дотеран. Код нас често преводиоци не само што не знају добро језик с кога преводе, него су врло. невешти и у руковању и ниансирању свога рођеног језика. А кад се тако ради, онда није чудо што у већини случајева ми никако не можемо ни да запазимо стилске особине страног писца чије нам се дело у преводу нуди. Међутим, где тога нема, ту се редовно обистињава она позната и увек згодна peu fradufiore гаапоге.

Свима овим приговорима, по нашем мишљењу, врло је срећно избегао у своме преводу Г. Марко Цар. Он је дивно измирио захтев верности са захтевима стилским, тако да се његов труд може да сматра не само као добар превод него као читава једна уметничка транспозиција француског оригинала. Ако је ико позван био да ово дело (у коме, између осталог, има толико приморскога колорита и приморске фразеологије) на наш језик пренесе, то је доиста овај књижевник — рођени приморац — у кога је језичка гама тако богата, а стил тако отмен и гибак.

Ми овај превод препоручујемо нарочито новајлијама у превођењу, који ће у њему наћи згодан образац преводилачке савесности и преводилачке вештине. Уједно ће тај превод моћи да послужи и као добар угледник чистога и правилног књижевног језика и израђеног стила.

ДР. ЉУГА ПЕРКОВИЋ.

БЕЛЕШКЕ.

„Гавран“ Е. А. Поа. — Са преводом „Гаврана“ од Едгара Поа (који у овом броју доносимо) завршен је низ песама поменутих па једном месту у предговору „Антологије новије српске лирике“ од Б. Поповића. Остале три песме су биле: „Танатопса“ од В. К. Брајента, Шанфарина „Касида“, и Чаурина „Елегија“. Ове последње три биле су у нас мало познате; и ми смо мислили да ће за наше читаоце бити од – интереса да их познаду у највернијем, прозном преводу. Прва, „Гавран“, позната је одавно; али и она спада у низ поменутих песама; осим тога, њу је још потребније дати 'у прозном преводу по остале три, јер је њена њкесрификација и „систем сликовања такав да се превод у стиху и слику одваја од изворника још више но преводи других песама. У тим преводима, и кад су добри, губила се лепота многих ситнијих