Српски књижевни гласник

СРПСКИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК

НОВА СЕРИЈА, Књига 1У, Број 3. — 1 Октобар, 1921.

ПОРОДИЦА ПРИЈОВИЋА.

1

Међу породицама, које су се кретале у уском и затвореном кругу најбогатијег сарајевског кварта, Ташлихана, једна“ између најстаријих је несумњиво породица Пријовића. Не зна се одакле су се Пријовићи доселили, али њихово је име“ било на гласу још за турских времена. Знало се да су имали трговачких веза са Солуном и Цариградом, а са Западом преко Млетака и Трста. И међу „приложницима и ктиторима“ храма светог Арханђела Михаила, који веже, по предању, своје постање за Андријаша, брата Краљевића Марка, они нису на последњем месту. У аналима овог урама, они се спомињу као верни и благочестиви чланови грчког исповедања, 'а летописац их хвали као „шчедре дароватеље“ који сваке. године прилажу по штогод храмовским потребама, било то“ кадионицу или јерусалимски крст од „животворјашчег древа“, било по плаштаницу за велику ускршњу недгљу или по“ коју мерицу левантског тамјана и домаћег воска.

Педесетих година деветнаестог столећа они су чувени са својих односа с турским везирима за Босну, нарочито откако “су се султанови намесници преселили из Травника у сарајевске конаке, на мали хумак више Хусреф-бегове џамије. Нешто њихово богатство, нешто њихов углед у српској општини, а највише њихова мирна, ућуткана, готово бескрвна.. природа широм су им отворили пашине когаке. Говори се али то су пакосни језици — да се њихови одсоси с конаком

11