Српски књижевни гласник

162 ____Српски Књижевни Гласник. нису ограничавали једино на пријатељство и поштовање везира, него да је ту било и крупнијих присности. Веле да је један од Пријовића, који се нагло обогатио, био у турској поверљивој служби, док се за другог, његовог млађег брата, говорило у чаршији да му један паша Анадолац није избијао из куће. Истина, они су се већ тада рачунали међу најотменије у Ташлихану, држали су у цркви своју сталну столицу, носили чохане ћурке постављене лисичином, а у домовима, који су се из далека белели као грудве снега, палили — тада реткост — канделабре од шареног млетачког стакла с десетином нарочито прављених воштаних свећа. Може бити да се мекушном Анадолцу свиђао комфор ове богате трговачке куће, која се изнад сивих ташлиханских базара и безистана с оловним кубетима дизала као везирски бели шатор. изнад малих и прљавих аскерских шаторчића, али рђави језици клепећу да је паша био бацио око на Пријовићеву младу жену чији су се кукови и сувише истицали испод ћерећалидимија. Веле још — али то неће бити истина — да је овај Пријовић кроз прсте прогледао Анадолчевом мераку, вероватно да утврди свој положај уз његово колено, и.-да се често дискретно удаљивао из собе, кад би пашине очи чудновато плануле угледавши широку сенку његове жене. Старији људи, бар, мисле да сви ти нови Пријовићи изгледају некако анадолски: дугољаста, бледа лица с ватреним црним. очима, кукасти, птичји носеви и млитаве, сладострасне кретње. Но то ништа не доказује.

За градње нове православне цркве у. којој су први пут ударила звона место клепала, неколико година пред аустријску окупацију, Пријовићи прилично пострадаше у великом пожару који је силном снагом плануо на Башчаршији, главној градској пијаци. Говори се да су они тада, само из пепела неколико дућана, изгрнули неколико шака истаљена злата које се било згрудвало. Али им роба изгоре готово. сва, најлепше луксузне ствари Истока, дамаска свила и стамболски мерџани, златна ткања по најтањем анадолском везу и скупа солунска чоха у разним бојама. Њих, истина, није укопала ова: велика ватра, али се.они од тада оканише трговања источњачком робом и бацише се на израђивање херцеговачког дувана који су. у: Плевљима. секли и тукли у ступама, у нарочитој фабрици.