Српски књижевни гласник

Породица Пријовића. 165

њиховог гласа, таман и затворен; њихове кретње, сувише мекане, дискретно-нечујне, као да су се помицале сенке а не живи мишићи, — све је то било особено и нимало слично расној тврдоћи и смешној непомичности осталих српских девојака у вароши. Видело се одмах да већ њихови дедови нису били са села, и да је у њиховој танкој крви било свега пре него жилавог српског здравља.

Кад њихов отац отвори кућу и кад чиновници из Лике и граничарски официри нагрнуше у њу, с похотљивошћу изанђале господе, најстарија, Јованка, већ је помало ударала у гитар и трудила се да у новом чипканом оделу с напуханом сукњом иде онако као што су ишле официрске жене, полагано, с једва приметним помицањем кукова, с лаком невезаном покретљивошћу руку. Она одмах нађе удварача између којих је један к. унд к. лајтнант Франц Краус, био пријатељ њеног брата, онога што је преписивао акта у влади. Брат, који је с њим проводио веселе ноћи, уз шампањац, код последњих женских у Новој улици коју су аустријски стратези подигли за потребе својих војника и оплемењење босанске расе, хвалио је његову официрску честитост и у звезде ковао отменост његовог порекла.

Официр се правио достојанствен, жмиркао водњикавим очима као да трпи од мигрене и полагано превлачио ноктом преко нокта да им сачува сјај. Говорио је слабо српски и шушкетао код љ и њ, и ж и ш је изговарао као да се дотиче нечег одвратно љигавог. Никад није заборављао да је војник, и одатле се владао некако снисходљиво-презирно према грађанским породицама у које је залазио, уверен да им чини нарочиту част. Круг његових идеја није имао ништа заједничко с моралним осећањем средине којој је дошао као пионер бечке цивилизације, и вртео се искључиво око аустријског двора, а у Његовом Апостолском Величанству видео је Краус најумнијег и најхеројскијег владара светске историје. Православље му се није свиђало и уверавао је Пријовића, помоћу неколико штурих српских речи којима није осећао боје, да је само вера, коју исповеда папа, права и истинита Христова наука.

Пријовић га је гледао зачуђеним очима, слабо га је разумевао, али се срдио на његову младићску надменост и нехотице правио иепоређења између турских паша и ових