Српски књижевни гласник

166 Српски Књижевни Гласник.

голотрбаца који су умели једино да бљеште својим златним звездама под уштирканим вратовима и звекћу усјајеним сабљицама. Мутним очима је гледао Краусова вртљива умиљавања око Јованке, и гутао пљувачку кад би видео како официр при свакој другој речи дотиче њене руке. А кад једном смотри како се Краус, у дну сећије, нагао на ухо његове средње кћери, Јелене, још шипарице, и нешто јој несумњиво. безобразно шапће, он побледе, скочи и с две три горопадне речи отера је на спавање.

Разуме се, његов син се морао нарочито испричавати отменом лајтнанту за ову очеву неуљудност, али се Краус И не нађе толико увређен, сводећи Пријовићев иступ на босанску необразованост. Изгледало је као да је он спреман на неугод– ности у једној земљи у којој је живот тако груб и неизрађен, а страсти тако свирепо-искрене. |

Међутим, Пријовић ускоро осети да га полицијске власти држе на оку. Њега, чак, једног дана хитно позваше полицијском комесару који га оглоби с пет сребрених форината зато што се опазило да једно вече није затворио магазу у прописно време. .

Ш

У Ташлихану је подражавање „култур-трегера“ постало заразно. Све је било добро што је долазило од њих: њихови манири; њихов начин општења с нижим од себе; њихово исмевање сељака чији су им црвени сируци и дуги чибуди, увучени за врат, били бесконачно смешни; најзад, и ЊИХОВО. пијанчење Ha /\yr које. је чисто изменило татлиханску омладину.

Жене почеше да уче немачки, узимале су за учитеље фелдвебелске госпође и сматрале да пристојан тон тражи да се на улицама и у трговинама брбљају немачке фразе. Омладина је, опет, имитовала распуснички живот официра бећара и настојала да трајним расклимавањем искида вериге старинског живљења. које је било уписано у узак моралистички круг и имало своје неприкосновене законе. Пило се дивље, лумповало по хотелима, који заменише трошне ханове, склапала су се познанства са свирачицама и келнерицама и у мамурлуку се обожавала болесна Венера, са страсним, црвеним печатиме греха на увелом лицу.