Српски књижевни гласник

~ Породица Пријовића. 167

Истина, ова болест нерасудног подражавања, није била општа и хватала се само једне друштвене наслаге, оне која је “била горе, по свом новцу. Стара српска варош остала је нетакнута, на својим зеленим и дремљивим висовима испод Пашиног Брда, и наставила је живот онде где га је окупација била затекла. Фабрика тада још није било и није се (ош увек био створио онај нарочити тип „фабрикуше“, девојке која иде на надницу и која је обележена као доступна. лака роба.

Разуме се да ово превирање у Ташлихану, ма колико оно било затворено у круг неколико породица, није остало без својих судија. Строги критичари су се јављали овде и онде, чак су се и с црквеног амвона чуле благе опомене, прекривене помало бојажљивошћу од странца који је своје поверљиве људе гурао свугде где се свет састајао ма и у најмањим гомилицама. Међу незадовољницима је било и старајих људи из Ташлихана који су преживели крваве турске зулуме; који су се сећали времена кад хришћанска девојка није ни у по дана смела без пече проћи улицом; ако није хтела да је какав јангин не уштине за образ као роспију; који су добро памтили јаничарске намете на вилајет и агинске пијане обести. Али, они су сматрали да та времена ипак нису била гора од данашњих, јер (е човек тада могао сачувати за прст поштена образа, само ако је хтео, или каквом кесом јаничарском аги, или везом с конаком, или услугом у невољи, за ватре и куге. А данас им је изгледало да се опасност не може уклонити, јер је улазила у куће прерушена, насмејаних очију и слатких уста, и оно што Турци нису могли учинити силом, чинили су аустријски људи милом: ласкањима, обећањима, давањем малих концесија, новцем.

И млађи Пријовић је био између оних незадовољника који су попреко гледали на нови систем. Али његова оронула кућа, коју је одржавао танком трговином, морала је да се ослања на власти, да тражи с њима веза, да их држи да не би сасвим пала. Да су Пријовићи били бар из далека онако богати као пред долазак Аустрије, они би учинили оно исто што су учинили многи стари Турци из Хаџи-Лојине буне који су по окупацији остали у животу: повукли би се у горње вакуфске сокаке над Башчаршијом и ту међу мезарима испреплетеним дивљом лозом, провели последње дане