Српски књижевни гласник

190

Томанда. Синиша.

Томанда.

Томанда.

Синиша.

Томанда. Синиша.

Српски Књижевни Гласник.

И да сав се пренем од њезина звука;

Да осетим љубав к'о самрт бескрајну, Што не зна за плашњу и воли без крика, Не зна за кајање и не зна за тајну

И живи сред собом изатканих слика, –

О, љубав, где падаш, умиреш без јава, Љубав што све може, а ништа не ствара, Где вољом очију Господ васкрсава,

Љубав, што живећи гроб себи отвара.

Такву љубав 7

Шта ће нов дан да ми роди, Где ће пољуб један сву прошлост да збрише, И да се преда мном не беласа више, Иста стаза која истом циљу води. | (Сва збуњена, готово клонула више уздахне но што рекне.) ја те не разумем.

(Гледа горе мокре гране. Сутон се лагано навлачи помешан с последњим осмехом сунца Мали тајац.)

Гле кроз слој облака Како се мучно сјај сунца прикрада, Хотећи да продре у долину мрака, Где се залуд бори, где се залуд страда, А прозирна румен у последњем часу Сва се растурила и поносно дроби.

Гле, како се злато рубом стена расу. (Болно.)

Та самрт светлости сав ми мозак роби. (Меланхолично.) Вече. Док се блиста сјај смрти црвене

Хтео бих да поглед од сунца одмарам На зеници лепе и вољене жене. О!

Пољупцем дану да опело створим. Да. Јер утонули дан не васкресава. Он мре као младост, брзо, а нечујно. ... Да будемо сами... Вече крај нас спава Само сутон клизи и жуд расте бујно. Прошлост сва избледи. Тренут срца спаја, Тад и само време престане да тече,