Српски књижевни гласник

200 Српски Књижевни Гласник.

„49. пешадијски пук, помисли Оливје. Овај мајор био је, вероватно, међу официрима који су били позвани у среско начелство на дан мога доласка у Вилелеон, пре два месеца. Већ два месеца! Тек два месеца!“

Онај други човек носио је црну бунду са сребрним везом. Г. де Пренсст приђе смирено и дотаче га за руку.

Без сумње, Г. Кастелен, срески начелник из Опорон· Сент- „Марије – Да, господине, одговори. запитани, мало аданенађен. Могу ли знати с ким имам част“... Г. де Пренест, се осмехну једним бледим тужним осмејком. - Не, не, није вредно, рече он. И удаљи се.

Окренувши леђа селу, он је ишао. Убрзо неста кућа. Изнад једног зида од сивих шљунака, једна крава која је пасла у пољу опружи своју главу лепим зелено-плавим очима. Оливје је благо помилова и продужи пут.. :

Зачу се жубор, у вечеру које се спуштало. Поток је текао равницом. Сваки камичак његсвог црног корита имао је круну од беле пене. Оливје замочи своје руке. и своје чело у ледену воду. она

Ту се налазио један мост, подигнут између две стене обрасле у маховину, о које је поток с хуком ударао. С друке стране моста, један човек је седео на камену. Носио је црн калпак са златном плочицом, као што носе карлистички официри.

Оливје пређе мост и упути се официру, који га је мирно гледао где му прилази.

Г. Оливје де Пренест, престави се он. Капетан де Пенха-Верде, одговори овај поклонивши се.

— Допуштате ли ми да седнем поред вас, господине запита Оливје са скрушеним осмејком.

— Официр at rnaBOM.

Ви сте овдег запита· Оливје. Ја сам овде до вечерас, господине. Из Ларена послаће ме у Ох, где треба да будем интерниран.

Они заћуташе и погледаше воду како тече. ' Једна говедарка обилазила је око њих скакућући.

— Наједном Г. де Пренест спусти своју руку на руку капетана Пенха-Верде.

be