Српски књижевни гласник

За Дон Карлоса! 201

· — Ви на њу мислите, је л' те, господине 7

Официр подскочи.

— На кога, господине7 Шта хоћете да кажете“

— На њу, ви знате добро о коме хоћу да говорим. На њу... треба мислити на њу. То би ми било мило.

И зајеца, за тренут.

— Била је тако лепа, зар He?

Пенха-Верде био га је ухватио за руку. Његов поглед испитивао је очајно Г. де Пренеста. Оливје окрете у страну главу смешећи се с бескрајном благошћу.

— Не, капетане де Пенха-Верде. Не, није оно што ви мислите. Ја не, ја не! једини, можда. Зато имам право, капетане де Пенха-Верде, да вам говорим као што то чиним, да вам 'кажем: Треба мислити на њу. Треба је волети.

– Они се вратише у село лаганим корацима. Ноћ је била сасвим пала. Више пута, Г. де Пенха-Верде морао је да прихвати у своја наручја свога друга.

Он му поможе да се попне у своју собу. Они не запалише лампу. Кроз отворен прозор улазио је ледени планински ветар. По тргу су хитале сенке с фењерима.

Око десет сати одјекнуше опори. гласови.

— Прозивка! рече капетан. Одводе нас у једанаест сати.

Он се уви у свој шињел. ga

— Xohere ли да ми стегнете руку, господине7 промрмља он несигурним гласом.

Оливје не одговори. Али капетан осети уз своје тело тело Г. де Пренеста. Два човека се загрлише. Спотичући се низа степенице, Г. де Пенха-Верде, док није затворио врата за собом, чуо је дрхтаву молбу Оливјеову:

— Треба мислити на њу, треба је волети.

Сутрадан, око једанаест сати ујутру, манастирски свештеник уђе код Оливјеа де Пренеста. | — Оставићете Ларен у подне, господине. Ово писмо, које имам налог да вам предам, даће вам потребна објашњења. Надам се да сте се мало одморили.

(Крај у идућем броју. „3. (с француског превео М. М. Илић.) – ПЈЕР БЕНОА.