Српски књижевни гласник

210 Српски Књижевни Гласник,

и Словенаца је било исто у то време. Загребачки „Вијенац“ (1869) превео је и извео две прве главе Боклове књиге „Средства'за изучавање историје“ и „Утицај природних закона“. У студији Др. И. Пријатеља о Јанку Крспику (стр. 117) видим да је овај словеначки новелист, кад је још био ђак у Бечу, пажљиво читао Бокла. Још у гимназији њему је била обраћена пажња на њ — први му је споменуо о том Фрања Левац а 1870 године он је писао својој матери из Беча: „целе недеље нисам никуд излазио; непрестано сам читао изводе из Боклове Иса.орије цивилизације“. Доцније, — како је, поред осталога, и интерес за светску историју доста пао у нас — Бокл је „изашао из моде“, и ја не знам колико се читао превод Кнежевићев, а изгледа ми да је данас доста заборављен. Нико више и не помиње Бокла, сем што га је Г. М. Дрводелић стао понова преводити у Загребу. Додуше, има један помен у последње време, али тај је сасвим без смисла. Г. Давид Богдановић, који је публиковао један преглед српско-хрватске књижевности, сад за време рата, извињава се у предговору како није имао великих претенсија са том књигом. „ја нијесам ни ишао за тим да будем хрватски Тен или Бокл“, каже он. За Тена разумем, али шта ће код историје књижевности Бокл

Бокл је одиста историк великог стила. Његова књига је пуна идеја. Она даје полета, заноса, издиже у више регионе, у шире видике, философске мисли, — поред тога што је врло учена и рађена с великом акрибијом. У нашој младости ми смо се одушевљавали њиме, и можда више него икојим другим, па га и данас волимо и ценимо, и ако с мање одушевљења. Данас нпр. „закони историје“ које је Бокл с великим истицањем објавио, Не изгледају нам ни сигурно утврђени, нити довољно генерални, да их баш сматрамо за праве законе, за темељ историји као науци; каткада изгледају као просте, обичне, бапалне истине. Исто тако, његов покушај спајања историје са природним наукама, колико је грандиозан, ипак је у основи неуспех, пошто чисто историски проблеми ничега не потребују да се „за њих веже историја и видови материалне васионе“. Али, при свем том, Бокл је велики историк.

Ми знамо, међутим, да је у својој отаџбини, тако богатој великим људима, Бокл мало цењен. Одиста, то је да се човек зачуди кад чита, у данашњих енглеских позваних судија, овакое сцене: Бокл „није имао укуса, нити много суда“, али