Српски књижевни гласник

26 Српски Књижевни Гласник.

час три огромна јелена. Они повадише ножеве, спремни да их одеру, кад се појави један крилати старац, па ономе што сања заустави руку. Затим га узе за руку и поведе их сву тројицу, натоварене пленом, кроз шуму. Иди тако, иду без престанка, ноге већ хоће да им отпадну од умора, док стигоше пред колибу моју, Јоакимову. Ту им старац рече: Оставите једног јелена, и вратите се одакле сте дошли! Пробуђен, позва ловац другове те им све по реду исприча, и оцет им понови како је гонио срницу до у само станиште побожног човека. Ништа друго, смислише они, него нам бог шаље све ове јаде за казну што си увредио слугу његовог: а сад нам показује пут којим да се искупимо. Тако, чим се опорави болесник, дођоше да ми се поклоне, и да затраже од мене опроштаја са пуно обећања да се само на њих ослоним за све своје потребе. Остасмо до вечери у најбољем разговору. Од њих чух причу о великоме. богу Перуну. Како сам их радо слушао кад дознадох да га својим очима по кат-кад. виђају. Одагнан новим богом, лута некако све овим шумама ко прост ловац. Раст му је џиновски, брада златна ко жито жуто, а очи ко две зелене гране. Па какво му је само оружје: зашиљеном батином стрели са лука начињеног од читавог стабла младе јасике, њим турове убија као лисице: кабат му је широк да би се ловачка колиба могла лепо њиме превући. Кад корача, глава му се увек налази међу лишћем, и још две три круне дрва за њим рашчешљавају му перчин. На прстима му бурме којима би се опасати могли добри младићи; шаком може да запти извор планински, ноздрвама може да удахне облак горски, уснама може да пољуби читаву пољану. Пасом може да заузда чопор дивљих ждребаца; кад се купа, река прелије обалу; кад се насмеје, сви му се биволи поклоне. Кад чисти зубе, ражњем их чачка. И кад се креће, као да се брегови крећу. И кад говори, као да арслани ричу. И опет је побегао од новога бога, који никад мачем није завитлао нити се бацио камена на белегу.

Шта ћу даље да чиним 7 Богу се молим у прашини, као најгрубљи варварин, робовски. Ништа не радим, а снага ми прилива све више. И мишице ми се притежу и збијају. Док се приносим богу, тело ми хоће мучења и батинања; глас мој испод грла, грохотом се смеје. Ватреним језиком својим хоће ми се или да жваћем студени врх брдски, или да пијем