Српски књижевни гласник

28 ___- Српски Књижевни Гласник.

— А, јест! Где сам стао 7

И одмах се окрене на другу страну и продужи спавање. Онако уску одају, својим снажним телима, нас четворица закрчили би сву. Сви су спавали без узглавља, разбацаних руку; један полуотворених очију. Уши ми је испуњавало њихово равномерно дечачко дисање, а нос, уста, груди, били пуни једног опорог мириса ловачког. "Цео дан корачајући, гонећи зверове, прескачући јаруге, знојили су се. И још су одисали сасушену крв, кожу прљаве шумске стоке, восак, горко планинско биље: све се то од њих растирало као да су читава ловишта своја садели у крепка, сирова тела. Одједном осетих бол, прободен стрелама и копљима. Болеле су грчевито ноге жељне да трче од јутра до вечери, па да се преморе; болеле руке жудне хрвања и прси сударања; глава је осећала снагу као да је кована челиком. А лежим мирно у куту, као слабић на огњишту, у сред планине, и још јој удишем њене тврде дахове. Колибица моја с часа на час одјекивала је кратким узвицима хајке, тела су се трзала кат-кад узнемирено, рука би замахнула те ударила песницом о тле — један пут одјек. То су пријатељи настављали и у сну свој занат. О залетети се у планину, замахнути копљем, ускликнути и сам овако, зарити кратки нож медведу у грло, умрети за слободу и отаџбину. Хтедох да пробудим најближег до себе и да му кажем: хајде, устај! сад је баш најзгодније да хватамо бусије за дивље свиње... Зар си већ заборавио ! 7 Хоћемо ли пробудити и остале 7 Не, ја мислим да је довољно нас двојица, нека они продуже својим путем, па ћемо се већ лако сусрести за ручак у подне. Ноћ, ноћ, ноћ. Дивна месечинаста ноћ, — и стена је испред колибе осветљена. Кад сам се пробудио ујутру, моји гости били су већ поустајали и наложили огањ: на пресецима сирових стабала кипела је вода. Младићи су стајали код извора, разголићени до појаса прали зној и прашину. Читаве црвене пруге укрштале се преко коже од трљања чворновитом песницом; а под вратом био је руб докле су сунцем препланули. Нешто су се препирали и корели хитро, а глас им је у простору био слободан и неочекиван. Пролазећи испод вратница дотакох меденицу која зазвони; на њен јек ућуташе млади људи, осврнуше се, насмешише се и рекоше:

— А, а, лењивац !