Српски књижевни гласник

Пустињак и Меденица. | 29

То ме подсети на дом и на срам прошлих дана. Узбуних се и порумених. Како се они изненадише, кад им рекох да бих радо пошао с њима у лов; не толико да се користим колико да пробавим време и да будем уз њих. Сами ми удесише оружје те пођосмо. О, а она је шума била пуна најчуднијих зверова, и много их је било: између грања разапете су биле мреже за турове, црне бикове кратких ногу, високе грбе, пљоснате главе, очију усађених пламених, широких рогова, брадати, гривасти, тврде чекиње, охоли толико да презиру своје потомке; усамљени, ћутљиви, они бесно ричу уплетени у мреже, а ловци их гађају копљем у слепоочницу. После треба много дана крпити мрежу док понова буде за употребу. Низ литице опружене коже намазане медвеђом машћу. Уз огромну вику, исто тако уплашени као и звер, хајкали смо зубра, гонили га, не би ли се склизнуо у провалију. Онда појуримо, појуримо уским стазама, па се опрезно вучемо' на коленима између џбуња. Да ли је заиста погинуо или ће повијених рогова побеснео залетети се на наст Не дишемо, ено га гле, обаљен је пребијених ребара, поломљених бокова, са главом која незгодно лежи на стени, и поглед нам је управљен скоро угашен, низ жвале, и под њом низ стену, мало бола и пене, а слабине се шире пуне грчевитих растрзања, и ноздраве удишу шиштаво. Велика дрхтавица радосна нас обузима; искочимо из склоништа; вичемо, груди нам пуне смелости, глава нам пуна таласа. Или ласом вијамо јелена. Јелен трчи; одједном глава му је затегнута конопом у назад; још један скок хоће да начини у напред као да се ништа није догодило; пропне се, затресе главом, падне на узнак, и остаје непомичан, згранут. Док нас опази, копитом задњом струже земљу. Као мртву телесину вучемо га кроз шуму, онда.му забодемо нож у грло, и одмакнемо се док је у грчевима. Кат-кад га натакнемо на ражањ јасиков, који, кад прожме пут, горчином замени сољење. Некад опет огулимо месом са костију, па га натрпамо у бивољи или рођени његов бураг, још додамо воде и опорног биља, те кувамо, обесивши га о грану над ватром. Лисице хватамо у клопке, веверице гађамо као тетребе, као кокоши, као голубе стрелом ; нападамо на дивље свиње и на вукове са копљем и мачем у руци, и на медведа у загрљају кратким ножем. И рисови, и дивље звери, необуздани ждрепци, видре, дивокозе,