Српски књижевни гласник

30 Српски Књижевни Гласник.

јазавци или хитри зец. Пошто бих се вратио у колибу после неколико дана, уморан, изможден, бицио бих се на постељу, а усне ми суве, мрзи ме да се машим суда с пићем, али ми још трепти у прсима од великих и малих узбуђења. Па тешко заспим, све бројећи колико сам и каквих животиња поубијао последњег лова, и да ли сам већ довољно вешт да одбацим ласо или замахнем копљем. Зором заспим, пред вече се пробудим ; гладан, и жедан, и смирен. Глухо се смирује планина. Тек онда сетим се опет господара свих наших богова и свога, коме сам се посветио. Није ме жао што сам га напуштао, но роб се пробуди у мени научен да служи. Варварин. Разгрнем пепео на угашеном огњишту. Збацим кабат и рубину и обућу, па са лицем к земљи прострем се, па чекам шибу; глув, без молитве, скоро без свести. И тако даље.

Опет одем у лов, и ловим, ловим; опет напустим дом за читавих неколико дана. Сада се и посвадим са ловцима, и грдим се да бисмо се опет заволели као браћа. Ни трага више поштовања немају према мени. У том се по долини пронесе вест да је против словенског кнеза Свјатослава, што дође однекле са севера из даљине и покорне земље бугарске на истоку, подигао се бизантски базил Јован..У свима делијама се узбурка младачка крв; жељни борбе и пљачке, спремише се да нападну одреде и посаде до којих прво стигну. Дођоше тако и моји другови ловци засјаних очију, да се поздраве самном. Место што. ће се борити са зверовима, бориће се са људима; истим копљима и стрелама; давно су желели тако шта. Ту ноћ смо ноћили заједно. Пре покоја замишљени и узбуђени лутали смо сви. Они су ми се тако обраћали, као да су већ далеко од мене, да је лабава“ вега између нас: ја пустиник и они ратници. Но кад зором пожурише, покупих и ја све што ми је било најпотребније да пођем. Младићи се закикоташе, па и ја с њима. За час стигосмо на речицу Скупицу, а затим остависмо Осоговску планину. Ево га село. На моју жељу не уђосмо међу домове, него их далеко заобиђасмо, да они који остају појма немају да испосника више нема, -— оног што је потекао као јелен извору у време жетве, и „јако звезда многосветла от запада к востоком приходит в страни гори пустини Осоговскије“ да ралом вере бразду обради, и да семе духовно засеје, е да би строструки клас нашао и Христу принео род врлина. Јоаким