Српски књижевни гласник

32 Српски Књижевни Гласник.

охоло, а заклањајући главе штитовама ударамо неуморно секирама, да далеко одлеће иверје а одјеци се разлежу у брда. Са оне стране дрвених бедама сипају стрелама као кишом и плочама каменим; то нас само жести више и жури да им што брже смрсимо конце. Неки се пуже гипко уз ограду, па ускаче са ње у гомилу опседнутих, одмах ковитлајући се у круг са опруженим мачем у руци. Ако успеју да му се приближе, он се бесно рита, уједа их за мишице, бутине, стражњице, размахује главом као пањином. Искежену нам кат-кад на врху копља покажу његову главу. И нас то ни мало не збуњује; бар нас има доста. Ударамо, ударамо као таласи о зид све бешње, све јаче. Низ плећа и бокове зној измешан са земљом и прашином оставља велике маснице; и уз то плави убојци, и трагови угасити крви и огреботине. Видим једног човека који са забоденим мачем под груди јури, виче, дивљу песму, и на крају поља сруши се. Једног другог нашег видим како ускочивши у град, хоће да побегне натраг. Он се пуже оданде. На глави су му место ушију и носа крваве ране; брада му се тресла под крвљу. Остаје на истој висини ма да се опажа напор врата и.прсију, као да су му ноге приковане уз диреке; то га ваљда вуку, за час потом нестаде. Или стрелу кад се забоде право у око, а оно прсне ко мокра печурка. Шта сам све још видео, како да вам испричам кад ни сам нисам био тога свестан у силној хитњи, у огромној прашини, у трзајима и хуци и гурњави борбе. Давно горим од жеђи, а воде не сетим се да пијем. Него нападамо, нападамо тако као да се снага никад неће исцрпети. У том се спусти ноћ. Потпалисмо огњеве, зачуђени да помрчина тако брзо наступи; поразговорасмо мало, тешећи се да ми можемо мирно спавати док они морају целу ноћ да су на опрези; и огладнели наједосмо се и написмо; увисмо главе огртачима, и предадосмо се сну. Ноге нас бриде. У оближњој шуми чули су се одјеци горосече; то су одређени ратници обарали стабла за ломачу на којој ћемо спалити своје мртве. Сад су нас ти удари уљуљкивали. У зору погледасмо се, како смо на одблесу јутарњем зелени и изубијани. Дим се велике ломаче дизао огромно, и ширећи се пољаном гушио нас. Сирова дрва нису хтела да се распламте. И положисмо мртве од горе којих није било много, а са њима њихово оружје, и стоку ако су је довели. За све време по