Српски књижевни гласник

Пустињак и Меденица. 33 палисаду шета се по неки бизантинац; исто зелен ко и ми, дронгер или логотет; и гледајући нас, превија се од смеха, презирући нас можда, или да се охрабри; увијени у сагуме и пениле, и под сјајним калпацима и пасовима. Великих очију, дугих вратова, руку, лепи, као слуге новога бога; снажни и витки но без крила и без окриља. Једна стрела на њих избачена започе борбу. Опет јурнусмо, опет поломисмо под собом пободене колце, запенушисмо горчином, прелетесмо јаркове. Под нашим налетом, не мање смелим него јуче, под још неотупљеним сикирама попусти палисад ускоро. Процеп нас као волове упусти у тврђаву. Дограбисмо се у коштац са војницима, бацисмо се на њих варварски, те са наших канџи разлетеше се перјанице, и свилене кокарде, и мараме од крепова или броката; тупицом сикире мрскасмо лубање, и проваљивасмо трбухе мачевима. Крв нас њихова обли, заслепи; и они су се бранили колико су могли: многи од наших остадоше копајући дивље ногом у ледину. Ми млади, ми јаки; они су бежали испред нас. Никада толико меса нисам видео наслаганог у лову, никада толико борова посечених у гори. Али несити још: јурили 'смо кроз градске улице, уске, камених и дрвених домова, кољући све људе на које насрнусмо. Никоме не опростисмо ни живот, ни младост. Само нас је охолост водила. Упадасмо у домове међ клечеће и унезверене створове. Смејасмо се на сав глас. Силујући жене, нож смо им забадали у гушу, и грохотом викали; крв нас је из њиног грла пљускала по грудима. Да ли су младе или старе, нисам гледао. Бабама смо пољупцима и зубима чупали уста, гледао обамрла тела девојчурака. Крвавим сузама грцао и смејом. Распорисмо трбухе мајака и блудница. Шта ли ћемо наћи у њима, о нови боже, шта ли ћемо наћи 7! Ништа, само гадну утробу што још дршће и одише смрад. И децу им приковасмо копљима уза зид. О те чудне дечије зенице, уста искривљена! Никада више неће ме гушити онако црни плач и грохот као пред њима. Што нам допушташ, ти нови боже, који си их волео, да их прибијамо копљима 7 Камо ти бичеви да нас шибаш по побеснелим плећима 2. Камо кнуте7 Чеках их забадава у прашини горској, у пепелу шумском. Та зар нико не види да смо варвари; камџијама по лицу треба- нас ударати, да из препуклих образа крв шине. Крви нам не би доста, јер нам душа беше невина, чедна, не џелатска него