Српски књижевни гласник

34 Српски Књижевни Гласник.

мученичка опојношћу. Да, да, робови, варвари, крда, али величанствени... Опет јурих улицама, заморен бесом, не опраштајући животе ипак. Спотицах се о тела и наша и њина без жалбе, док једно не познах.

То је био млади мој синовац, Рад, син Славов. Лежао је раширених руку, заваљене главе и кроз дечачки врат му пробила беше стрела. Ма да висок растом за своје године, био је још тако мален да ми је сад на наручју лежао као срна. Црвена коса му се расплела улепљена крвљу и земљом. Ево га, витак као једногодишњи јаблан, негда чио а сад отежао. смрћу на рукама стричевим. Бркови му никад неће бити обријани од оца; никада му неће маље изнићи. Хтео бих га извести негде где би он био једини леш да му се сва природа поклони: храстови, јелени, вукови, веверице, брегови. А куд, кад смо свуд крвљу залили. Седох, спустих његову главу на моје крило, откапах неколико суза. Затим покрих га огртачем и удаљих се. Ипак се осврнух да запамтим место на коме ћу га опет наћи. Јер пожурих да пљачкам.

Тек тад сам приметио да су сви домови у тој околини већ поробљени и попустели. Одасвуд само очи мртве да гледају. Трчах, трчах да не задоцним; задувах се и ознојих. Опет ме онај стари бес обузе, потреба за гужвом и борењем. Завиках. Ни ларма се из далека не чује. Гадно је остати сам међу толиком штетом начињеном и пустошју... Већ припремам копље и мач, у трку их стежем уза се, којима ћу понова парчати жива меса. Крв да пљуска. Ево ме опет са нашим Словенима. Лармају и довикују се, те се ни један не разазнаје, вуку плаштеве по земљи, пуне гвоздених судова, тканина, ланчева и светњака. То је неко пијано друштво што се задржало у оближњим подрумима; целивају се, дижу руке у вис и клањају се као кад се започиње игра; сагињу се толико да косом чисте прашину са земље. Један леже, затури ногу иза главе, па тако стаде скакутати. Пођох и сам да изберем неки дом. Ловаца мојих не видех од зоре; сетих их се. Закорачах. Кад се зачу из уличице касање људско. Три војника бизантска искочише предвођена картулером темским : исукане мачеве носе у рукама, срџба им се на лицу чита. Војници се бацише међ пијанце, картулер мени прискочи. Стадох да се борим како боље умедох, и већ ми се учини да сам савладао, кад угледах сјајни врх мача да ми се устрем-