Српски књижевни гласник

Пустињак и Меденица. 35

љује право у груди.“ Никаквог спаса више нема. Мој кабат шиљком процепљен, и рубина, и кожа на прсима засечена. У ужасном очајању крикнух што игда могу. Све ми се груди напеше криком; крв (урну у главу.

Онда се тргох из оног живота и уђох у овај други. У ушима ми још звонио узвик што је био задњи покрет из моје младости за време Старих Словена, и што је њу тако срећно прекинуо. Налазио сам се на скоро пустом тргу велике вароши, у којој сам завршио после школовање. Оно што испричах није био сан, него нека врста чудне јаве: доказ што сам био на ногама, и у тренутку корачања. Људи су пролазили крај мене и неопажајући ме. Многа кола су се укрштала као да траже начина да се сударе. У средини се диже обелиск. Убрзах корак до првих трговина чији су спољни зидови били у огледалима. Погледам се. Гле, све је на мени измењено, раст, одећа, осмех, лице. Једино су још очи остале мојих прадедова, зелене словенске очи, и још одблес косе и боја браде неизбријане тога јутра. Видим у стаклу да сам младић збијен, широк, а мршав, скоро здепаст, не сувише хитар, али са покретима наглим, освртањем и презањем. Очи ми врло топле, меке и тамне, густо зелене; коса врло густа, у мокрим бичевима који се растурају. И сав ружан, ружан, и сувише мало диваљ. Тако сам ја ушао у овај живот, ни мало изненађен, у коме ми је остао још увек жиг старога времена, као некоме који се по вас дан не може да ослободи утиска последњег сна. Почнем се грохотом смејати; свет се

стаде освртати изненађено. ; РАСТКО ПЕТРОВИЋ.