Српски књижевни гласник

98 За Дон Карлоса! 37

— Да нећеш да ми диктираш своје услове! рикну он.

Између њих је био сто. Кроз откопчан копоран Гилимеров и кроз његову раздрљену кошуљу виделе су се његове космате груди. Они се одмерише погледом. Трипута се окретоше око стола, Алегрија смешећи се и пуна ужаса, он дахћући као медвед.

— Шта хоћеш од мене7 рече он најзад, гушећи се.

— Да се одмах пусти у слободу господин де Пренест, Француз који је, пре три дана, заробљен на Монте-Јури, рече она.

Он осу псовке.

— Биће стрељан сутра, у зору, заурла он. А дотле...

Био је скочио. Мрвио је сада тело Алегријино. А она, укочена, била је скрстила своје мишице, као непробојну преграду.

— Ах! промумла он, одгурујући је бесно.

Алегрија се лупи о сто.

— Дон Јорго, Дон Јорго, рече она кратко, требало би ипак да се споразумемо.

Она се смешила, намештајући на грудима своју јадну исцепану хаљину.

— То би могло трајати тако читаву ноћ. Верујте ми, драги Дон Јорго, у предузећу као што је оно које ви смишљате, потребна је тесна сарадња.

Он одговори грдњом.

— То су само речи, речи, Дон јорго. Зар се ми нећемо споразумети 2

Он ју је гледао с необичном мешавином изненађења и беса. Он се уздржа.

— Ти хоћеш да помилујем овог Француза “7 рече он најзад.

— Да, то хоћу, драги Дон Јорго.

— E na добро, нека буде. А сада...

Алегрија се опет оте. |

— То је врло љубазно од вас, драги Дон Јорго. Али, молим вас, да метнемо мало реда у наше погодбе.

На столу је било хартије са заглављем бригаде. Она узе један лист, замочи увлаку у мастионицу, док јој је Гилимер, који ју је наново био шчепао, мрмљао на уво ужасне речи.

— Пишите, пишите, Дон Јорго. Има времена за све.