Српски књижевни гласник

38 Српски Књижевни Гласник.

— Шта 7 рече он, узимајући махинално увлаку.

· Наређујем команданту гарнизона Гвардије да одмах пусти у слободу господина Оливја де Пренеста, француског грађанина, заробљеног 19 фебруара ш. 2.

Један злобан осмех набирао је усне бригадирове. Он написа.

— Ево! рече он, јеси ли задовољна 7

— Сад потпис, рече Алегрија.

Он потписа.

— Печат, рече она.

Поред мастионице стајао је један влажан жиг. Алегрија га удари на заповест.

— Кујо! узвикну генерал. Ти се разумеш у војничким стварима као какав официр.

Она је мирно савијала хартију. Он је није испуштао из вида. Виде је како подвуче заповест под ногу једног од светњака. Он се пакосно смешио.

И она се смешила.

„Ах, Дон Јорго, Дон Јорго, ви ме држите за неко дете! Ви сте потписали врло брзо, драги бригадире Гилимере. Али је даљина која дели ваш потпис од пламена у камину већа но што ви мислите.“

Затим рече гласно:

— ја захваљујем смерно Вашој Екселенцији.

— Ти си задовољна, надам се, рече он.

Он ју је стезао уза се, грцајући од страсти.

— још не сасвим, додаде она. Али ћете се сада, Дон Јорго, ви сложити са мном.

— Шта јет

— Има тренутака када је врло мало пријатно бити узнемираван. Један стражар је лупао малочас на. ова врата. Ако то треба да се понови више пута ноћас, ја признајем да, у пркос све моје жеље да вам докажем да немате посла с једном незахвалницом.

· Имаш право, рече генерал.

Зграбинии је у своја наручја, он је однесе до постеље и спусти је у њу, затим, пошто је навукао завесе на плкову, залупа у звонце.

Бледи стражар појави се опет.