Српски књижевни гласник

За Дон Карлоса! 39

— Слушај, рече му он шкргућујући зубима, остаћеш на вратима целе ноћи. Ако неко дође да ме узнемири, чујеш ме добро 7 добиће две недеље апса за себе ако је војник, и две недеље притвора ако је официр. Никаквим поводом, ти си ме разумео 7 У осам сати, доћи ћеш да ме пробудиш. У осам сати, ни минут пре... Јеси ли разумео 7

— Разумем, Екселенцијо, промрмља војник, скрушен од страха.

Гилимер затвори бесно врата. Затим, скинувши своје велике чизме, приђе алкову.

Свеће у светњацима биле су се угасиле, догоревши. Једна од њих још је пуцкарала. Соба је била осветљена само последњим призрацима цепаница у камину.

Поводећи се, Алегрија се диже, приђе камину и погледа колико је сати на часовнику. Четири сата и по. Она задрхта.

— Ах, промрмља она уплашено, ја сам спавала!

Она узе једну нову свећу из једног светњака и запали је. Опет се појави све што се видело синоћ.

Алегрија се наслони уза зид. С чиодама које је нашла у једној празној кропионици, она стаде да удешава своју поцепану хаљину. Капљице зноја блистале су јој под пазухом. Ноге су је издавале. Ах, с тим. Гилимером, није било лако борити се.

Она се погледа у огледало, затим залупа у звонце.

— Отиди, рече она злосрећном стражару, и позови потпуковника, команданта гарнизона. Нека дође одмах. Генералова заповест.

Није протекло ни пет минута, а пуковник Сабалс дође. Није био ни легао.

Он уђе у собу. Алегрија опет затвори врата.

— Па“ прошапта он.

Алегрија метну прст на усне. Извукавши испод светњака заповест за ослобођење, она је показа Сабалсу.

— је ли у редуг запита она.

— Да, у реду је, промрмља пуковник, запрепашћен.

— Добро, рече она; а сада, ходите.

Узевши га за руку, она га одведе до алкова.

Он стаде да дрхће.