Српски књижевни гласник

40 Српски Књижевни Гласник.

— Полако, рече он, гледајући унезверено, полако, не треба га будити.

— Можете говорити јаче, пуковниче Сабалсе, рече она гласно.

Сабалс се наже ка постељи.

— Шта, прошапта он, штаг... ја...

И он крикну од ужаса.

Са светњаком у руци, Алегрија се смешила, врло бледа.

Велики нож није више био на столу.

Сабалс занеможе. Он паде на колена, с главом међу испретураним чаршавима.

Ипак се придиже и пође ка Алегрији.

— Беднице! рече он безбојним гласом.

Затим понови, све јаче:

— Беднице, беднице !

Алегрија га ухвати за руку.

— Ако још једанпут викнете тако, рече му она, мали Рамир је изгубљен.

Потпуковник склопи руке:

— Беднице! рече он опет, али сада тихим гласом.

Она га је гледала са сажаљењем.

— Доста с разговором, рече она суво. Што је било, било. ја сам у вашим рукама, али ви сте у мојим. Зар ви доиста толико држите до тога да изгубите част ни за штаг Док смо ми овде, прегонећи се око ситница, доња Карлота вене од грозничаве стрепње, а људи који ће погубити малог Рамира већ су назначени.

Она отвори врата. — Приђи, рече стражару. Он се опет појави. —— Какву заповест ти је издао синоћ бригадир 7 — Да га не будим пре осам сати.

Добро, иди. Она опет затвори врата. — Ви видите, захваљујући мени, ви сте оправдани. Не може вам се пребацивати што сте извршили дословно једну заповест која је потпуно у реду. А после, доста, време пролази. Кроз четврт сата, господин де Пренест треба да је већ изашао из Гвардије.