Српски књижевни гласник

LO, За Дон Карлоса! 41

Оливје је спавао. Он се пробуди. У мрачној тамници, он виде три сенке, потпуковника, каплара, Алегрију.

Ова, крај његових ногу, љубила му је руке.

— Ах! шаптала је она, бедници! усудили су се...

И гаслањала је своје чело на ланац који је везивао руке де Пренеста.

— Усудили су се, усудили су се...

— Алегрија, рече Оливје.

Он није био изненађен што је види ту. Покушао је да провуче руку кроз њене кратке коврџице. Тешки гвоздени беочузи зазвечаше.

— Алегрија!

— Одвежите га, нареди она.

Каплар га одвеза, и ланци падоше.

Они се попеше уз степенице с рабатним степенима. Сабалс је ишао напред, с војником који је носио фењер. На својим изубијаним рукама, Г. де Пренест је осећао усне Алегријине.

— Срце моје, понављала је она. Твоје миле руке!... Усудили су се...

Они прођоше кроз двориште, улицу, трг...

Били су изашли из зидина Гвардије. Сабалс узе фењер.

— Врати се у стражару, рече он каплару.

Киша више није падала, али су потоци хујали у помрчини. Дувао је оштар ветар, наговештавајући блиску зору.

— Идите, рече Сабалс.

Тада ће рећи Оливје:

— А господин де Мањоак 2

Алегрија задрхта.

— А господин де Мањоак 2 понови TF. де Пренест.

Алегрија ухвати пуковника за руку.

— Ћутите, прошапта она.

— Где је господин де Мањоак 2 запита Оливје.

— Ослободили су га пре вас, одговори она. Он нас чека горе.

И она показа помрчину.

— Журимо се. Збогом, пуковниче Сабалсе,

Стари официр је задржа.

— Јесте ли задовољни 7 Запита он дрхтавим гласом. Све је свршено за мене. Али бар, реците ми да ћете стићи тамо на време, на време да спречите... јадни мали!