Српски књижевни гласник

42 "Српски Књижевни Гласник. – Чинићемо све што се може, потпуковниче Сабалсе, рече Алегрија. Нарочито, не причајте му, не реците му по коју цену...

— Дајем вам своју реч, потпуковниче. Збогом.

Они прођоше обоје испред кућерка где су Шико и његови другови чекали спавајући бледу јутарњу смену... Затим скретоше с пута, десно, и почеше да се пењу у мрачне планине.

—– А господин де Мањоак 7 рече опет Оливје.

— Даље, даље, одговори му она.

И, узевши га за руку, стаде да трчи.

Они су ишли. Покаткад, каква сметња: планинска падина или џбун невидљивих жутилица, зауставивши их нагло, бацили би их једно уз друго. Тада, као преплашени овим случајним додиром, они би се брже боље раздвојили и наставили трчати. Једанпут, кад се Оливје спотакао, његова уста дотакоше се голих леђа Алегријиних. Она јекну и потрча брже. Он помисли на ноћ у Толози, и сам се себи учини ужасним.

„О најневинија међу свима, прошапта он, је ли могуће да те тако дуго нисам познао!“

Тужни месечев срп јездио је пред њима између ниских и црвенкастих облака. Затим га, наједном, не видеше више. Био је запао иза црне линија планина. Њих опколи једна бледо сива помрчина. Обоје су били слеђени. Спотицали су се о трње, одакле су тешко излетале невидљиве ноћне птице. Гране џбуња шибало их је по лицу. Затим, полако, полако, сви ови непријатељски предмети заобличише се. Ветар постаде мање хладан. Дан се рађао.

Они су били стигли на једну висораван, обраслу у меку маховину у коју су упадале њихове ноге. Они застадоше...

Иза њих, тамо доле, одјекну неки одсечан, страшан, дуготрајни прасак.

Алегрија јекну и паде пред колена Оливјеа де Пренеста. Она се прекрсти.

У истом тренутку, у опкопу око утврђења Гвардије, једна дремљива четица војника одређених за погубљење дефиловала је пред посмртним остацима графа Матјеа де Мањоака.