Српски књижевни гласник

За Дон Карлоса! 43.

ГЛАВА ТРЕЋА. МОЋ ВРХОВА.

Изнад њих небо је бледело. Једно дрво нихало је у својим голим гранама чупу имеле, налик на какво велико празно гњездо.

Оливје је седео на једном камену. Алегрија, опружена по земљи, скривала је своју главу у његове руке.

Он је привуче к себи и примора је да га погледа.

— Ти ми прашташ“ прошапта она уплашено.

Он се насмеши, и одговори:

— ДАлегрија, Алегрија, сад кад извесне ствари почињу за мене да бивају јасне, једна једита има важности: живети.

Она спусти своје чело на његова колена. И наједанпут, задрхта. Показивала је, спрам југа, у јутарњој магли, црнкасти хаос Гвардије.

— Ах, прошапта он, ја сам мислила да смо врло далеко одатле.

И наставише јурити.

Ишли су стрменитим стазама које су секле завојити државни друм. Више пута застали би да се неби срели с војницима који су ишли као и они ка северу. Главчине од топова и муниционих кола остављале су по насипу од пута широке влажне и црвене бразде; мазге су фрчале у штрангама; војници су псовали... Дрхћући у свом куту, бегунци би чекали да прођу последња кола, затим би продужили да се пењу.

Нису више говорили једно другом. Чак су избегавали, изгледало је, и да се гледају. И ако их је све унапред приуготовљавало на то, они се нису осећали лагодно сами у четири ока. Толико речи пркоса, мржње, и на једном је дошло откриће онога што су они били једно за друго! Нашто, кад су мисли до те мере истоветне, измењивати их 7 Драго ћутање, које прекидају само кишне капљице што падају с грана и брзи и одсечни ударци, као чекићем, детлића који се пео као завртањ око дебла једне црне јеле.

„Ако овај дан није последњи, мислио је Оливје, једном приликом ја ћу опет прећи овај пут. Мала купино која си се малочас закачила за сироту исцепану хаљину Алегријину, ти нећеш можда више бити на овоме свету, али ће друга купина