Српски књижевни гласник

628 > Српски Књижевни Гласник.

перспективи и мистично, фантастичан у основном споју боја и линија.

Партитури је дао ритма, полета, замаха, нежних прелива и музикално-инструменталне садржине наш нови диригент Г. Брезовшек. Нерекламиран пре премиере — чак није било чи објављено да је то деби новог диригента — Г. Брезовшек |е са прва четири потеза, отварајући вече кратким музичким прологом, показао да он уме боље за себе да говори него све званичне рекламе. То је диригент од крви и осећања, диригент од духа и ерудиције, мајстор палице који уме да држи све у својим рукама, — хор, оркестар, солисте, сценске ефекте, — у једном савршеном складу ритмичких, динамичких и колористичких прелива, какве ми, усуђујем се рећи, још нисмо били чули на нашој позорници.

И сугерираки темпераментом Г. Брезовшека, солисти су певали своје партије са пуно драмске и стилске искрености.

Хофмана је певао Г. Викински својим малим али топлим тенором, подвлачећи у главном лирско-осећајни момент своје партије. Г. Ријавец, гост из Загреба, креирао је Хофмана, фантастичног, живахног, нежног и резигнираног у искреном љубавном жару, са толико вокалног и мимског богатства да је тек са њиме прави Хофман живео на сцени.

Г-ђа Вољевач је певала Олимпију. Савршена техничарка колоратуре, одлична лутка, она је успела, и ако јој је глас мало уморен.

Ђулјету и Антонију, кокету и нежну сањалицу, певала је Г-ђица Ловшинска, која је својом непретенциозном појавом, али искрено надахнута и веома музикално израђена, освојила

и овога пута све оне који осећају уметност. без позе и

намештања.

Г. Јурењев је био мистериозни Дапертуто и. страшни Миракле. Обе улоге му ванредно леже, и док је драмски био одличан, вокално је, покаткада и без потребе, био и сувише громогласан. То је штета, јер Г. Јурењев има јуслова за СстТиИЛ.

Г Јовановић се развија, и био је врло добар као Копелиус и Линдорф. Његов, бас је добре боје, још не потпуно зрео; али Г. Јовановић њиме влада. Имао бих да му замерим за изговор, који је још неартикулисан у свима преливима.

Г Милутиновић је изненадио својом добром игром. Био: је духовито стилизован Спаланцани и Франц. Њему желим мање жаргона у изговору; иначе је његова артикулација врло јасна и његов тенор симпатично здрав.

Г. Марјашец је био топло надахнути Креспл.

Никола је био несрећан. Г-ђица Стајић не одговара тој улози ни својим сувише нежним гласом, нити пак својом фигуром; а Г-ђици Свећинској недостаје и мера, и стил, и

· А И U —.”““—ı

МАТИ А фе