Српски књижевни гласник

Уметнички Преглед. 627

ског саветника Хофмана, од којих је неколике успешно био драматизовао Жил Барбије, и одушевљен њима, унео је сву своју душу у музикалну обраду њихову. И тако су постале Хофманове Приче, један низ једночинова, повезаних у целину личношћу Хофмана, занесењака и фантасте, љубавника и ћеретала, који, причајући фантастичне приче својим друговима у газда Лутеровој крчми „код нирнбершког бурета“, ставља себе у разне згоде и незгоде: час у мистичном лабораториуму физичара Спаланцанија, који је измислио лутку Олимпију која говори и игра; час на опојној венецианској тераси куртизанке Ђулјете која га лишава сенке; час у црном дому несрећног Креспла у Минхену, где његова љубовца Антонија пада као жртва мистериозног доктора Миракла; праћен свуда и увек злим духом, који је час господин саветник Линдорф, час Јеврејин-старинар и оптичар Копелиус, час витез Дапертуто, и најзад одвратни симбол смрти, Миракле. И када је цео клавирски извод ове фантастичне опере био готов, и прве пробе у Комичној Опери биле почеле, умро је Офенбах и не дочекавши жељену славу: да буде званично признати композитор куће у којој се не умире: париске Орега Сопуанце.

По своме стилу, Хофманове Приче су мешавина лиризма и трагике, врло скромно и потпуно секундарно оживљене буфонеријом. Офенбах је нарочито ишао за тим да у овој партитури да себе у вишем уметничком савршенству, да би доказао критици да је и он уметник, те је избегавао све оне елементе који су били његов зри из арепз у дугој и плодној кариери музичког буфонисте, и подвлачио драмски елеменат, који је добио своју кулминацију у сцени Антоније, гениално изведеној.

Београдско извођење ове фантастичне опере је, по моме уверењу, подлегло Офенбаху буфонисти. Редитељ Г. Павловски је превидео чињеницу да је основни нерв Хофманових Прича дубоко драматичан, и пошао је да за доста дуго време занима публику гротеском, која се истиче и у прологу и у епилогу и, нарочито, у сцени' физичара Спаланцанија. Контрасти су и сувише снажни да би се од целине добила уједначеностилска импресија, и ако, то не спорим, оваква концепција може код широке публике да нађе оправдања, пошто је у питању једна фантастична радња,. која се у визији свакога појединца може друкчије представити. Г. Павловски ју је видео онако како је дао и, признајем, показао је ванредан осећај за склад између мимских, сценографских и музикалних елемената једног оперског ансамбла. Хофманокве Приче су, у концепцији Г, Павловског, жива игра боје и ритма, и ако је ритам био покаткада кочен пренатрпаношћу мале сцене „Манежа“.

Сликар Г. Браиловски је дао декор који до сада није виђен у нас, богат у боји, монументалан у распореду маса, дубок у

40%