Српски књижевни гласник

ИЗ КОВНИЦЕ ИЗАШАВ.

О шумо, горо, загрлим ли те јутрос бреза мирисних, Би стид ме века о коме причу усних:

Да отац је хладно погубио свога сина,

Па у сенци га закопао великог мога млина,

А да лав младунца свога закла;

Са паром шуме дишем и пару једног пакла ~

Густог.

О шумо, горо, напијем ли се жедан вина залуталог облака Опета стид Me неког дванаестога века.

Сним : богумиле гоне усана жеђју-пуклих ко рака

И незаситљивих бола, уморних, самртних без лека;

И ту се животу сметало да тече

Да величанствено свиће јутро, а плодоносно леже вече Моћно.

Чим у жудњи опасах бедра друмом журним кроз горе, Стид ме би... видици, бескрај, пароброди запловише море; А као тикве журне у пољу,

Као хлеб врућ, извором

Сањам.

Из ковнице изађох, навукох на себе небо ко кабан,

Под главу жеље старе, да одморим своје удове џина; Около свуда пољана, словенски ветар хабан

Душе са гора. Желим да спим у среди летњих јазбина,

А међ зубе запало пуно звезда ко жита презрена

И руке су ми у кладенцима а недра пуно зелена.

Ноћас ја слушам топот љубавнога млина међ таласима, Ноћас! месец студенац, месец реч из срца што се отисла, Он диже мора; љубавно диже се плима.