Српски књижевни гласник

Из Ковнице Изашав. 51 Па шта 27 Ко да то није само понор, а у људима љубав ! О ви, што ситнији сте но скакавци упрегнути у кола цара, Но варнице, ипак сте за мене бољка и жељка стара. Човека љубим ја сада. Ко да то није само понор! Човека.

Али, гле живи он од неколико љубазних речи Као од мало зрна лана;

У пролеће му се душа дрвима лечи,

У јесен је већ уморна и онда је сама.

Човек снева о љубави,

А љубав сања о летима без болова

И љубав сања о зимама без мразова,

По кат-кад да је штета ранити

Невина срца: због тога ће се љубав пропити.

Обесиће се о крушку радо,

Нашто живот му овај;

Та више му се и не живи!

О једну једину крушку у шљиваку,

И ветар ће му њихати ноге у мраку, Збогом ! њему је добро и да се обеси У зрелом неком вотњаку

Сред мрака

Без зрака,

Замро.

Конопац једини од њега носи срећу, А скромно, место палата, настанити топлу врећу Па у реку. О беде!

Рудници

Затрвени

У Боливији где је планина Сан Симон. И живи од побирчења осмеха

Као од два три зрна пшенице:

Не нађе у тајни греха

Чари, па бескраја не нађе у звуку меденице. Спрема се да умре,

А душа му је жалост и тад бескрајна: О кад би била бар пратња сјајна.

- 4*