Српски књижевни гласник

52 Српски Књижевни Гласник. То тада на чудан начин сазнам

Да ми је душа раскидана на хиљаду крпа вековима,

Да ми је тело великим просторима,

Ко облак да сунчам своја тврда леђа на сунцу

Над Охридским језером и манастиром Св. Наума.

Залутах разбојништво стечено у дружби са Словенима Старим, Одбацих поштење надајући се у боље дане,

Нисам хтео ништа да научим, нити за шта да марим,

Да се ичега прихватим. Па ипак пун чежње јутра да сване За славу и путовања, за славу и путовања, са друма

За корак једног детета, за покрет његов у ходу —

А аероплани и тице пролећу кроз облак

И цепају га ритмом дугих песама

Крај Охридског језера и манастира Св. Наума —

За мирни пут бескрајни и дубоку набрану воду,

Раскидам облак над вама.

РАСТКО ПЕТРОВИЋ.

ЈУЧЕ И ДАНАС.

Сирене се закикотале пискаво изван нас, Сирене.

Али не сирене грчких архипелага

На које су капали пали Одисејеви пољупци

Као вечерња киша измешана са соком од поморанџи.

Сва је митологија умрла била за увек.

Тако отпочео нови неки раздрузгани живот:

На аутомобилима црвеним који су јурили кроз ноћ

И између кућа

Војника четири држала се усправно,

Па затрубеше увертиру смрти, разоравања и победе,

За њима запуцаше топови.

Пројури аутомобил носећи на себи четири соколара раздражена.

Баража је гађала у небо да би спречила улазак тицама:

Око града тако је зид од ватре, динамита и експлозије. Око града,

Да ли се сећаш 7 Кад се сетим моје је сећање онда јаче од свести.