Српски књижевни гласник

Нова Поезија. ; 57

Треба моћи изразити ствари које се сматрају за неизразиве. Све што се да лерцептовати чулима саопштено је до сада небројено пута. Уметност треба да напусти репродуктиван став, и да се потпуно уздигне над средином, којој је до сада ропски била подвргнута. Импресионизам је, према томе, преживео, и зато треба кидати са импресионизмом. Гола импресија сама собом нема више вредности. Тек прерађена, преживљена у унутрашњости уметниковој, она постаје чинилац у уметничкој творевини, као експресија једног новог осећаја. Осећај предоминира, апсолутан, независан од спољних утицаја.

Исто тако, разум је недовољан да руководи уметничком креацијом. Класични принцип здравога разума изгледа новима врло филистарски. Поезија се, после романтичарске револуције, већ и сувише класицизирала, и рационалазирала, да би могла да задовољи нове потребе. И зато, доле са рационализмом, и нека се иде изван онога што може да се појми голим разумом. За нову поезију првенствену вредност имају ствари које се дају тек наслутити, и зато нови песници делају по иншуицији. Они прокламују њену свемоћ у поезији, и труде се да и најнејаснијим, мутно назрелим слутњама даду један израз.

У суштини, нови покрет има чисти романтичарски карактер. Као што су „побуњени“ са почетка прошлога века викали противу класицизма и рационализма, и прокламовали владу осећаја у поезији, тако и данашњи „дивљи“ („Тацуез“ у Француској) не признају вредност чула ни разума, који се управљају у главном према спољњем свету. Они уздижу човека изнад природе, хоће уметника да ставе у исти ред са Богом, као појмом онога што је стваралачко у природи, и траже „чисту креацију“. У ствари, модерни „уметник—Бог“, како га зове један футуристички естетичар, неће више да имитује природу у њеним спољашностима, већ претендује „да ради као и она, подражавајући је у основи њених конструктивих закона“. Као што се види, разлика између романтичарске и данашње 'књижевне револуције није толико у квалитету, колико у степену. Постромантичарска поезија развила се била до једне високе компликованости, и формално и садржајно, и хтети ићи даље, значи конципирати нове ствари много смелије него што су то хтели романтичари, који су