Српски књижевни гласник

Нова Поезија. 59

примитивним производима. једна њихова песма, исто тако као и каква слика, статуа или музичка пијеса, изгледају нам чудно, намерно неусавршене, рогобатне и раскомадане. То је метода која, по формули једног теоретичара нових, „декомпозицијом тежи обнови композиције.“ Разрива се све старо, да би се у .лутању нашло ново. У поезији се има влада слободнога стиха, који понекад постаје анархичан. Реченица је лабава, раскидана, са понављањем израза који каткада немају никаква смисла, и честом употребом питања и узвика, који понекад изгледају као чудни крици, и т. д. и т. д. У сликарству и скулптури обожавају се египатске и старокинеске творевине, па се чак као најдаљи узори, узимају полинезијске и афричке статуете. И доиста, пред многом кубистичком или футуристичком творевином, раздешених и изломљених линија, искривљених и унакажених форама, човеку неминовно падају на памет све оне бизарне негрерије које је гледао по разним музејима. Или, рецимо, у музици, зар напори Маринетијеви да створи једну музику шума, галаме и лупе („ВгшН5те“) не значи враћање црначком „гонгу“ и „там—таму“ 7 И тако даље.

"Као што се види, неоромантичарски покрет у уметности хоће да сруши стару форму, да би преко једне нове створио неслућене могућности да се обнови садржај. Било би погрешно и“ једнострано схватити побуну нових само као устанак против деспотске класичне форме. Прави ствараоци у новоме покрету одричу послушност старој форми не зато да се ослободе напора које она условљава, већ да би новом експресијом били у стању да кажу нове ствари. У садржајном смислу, главна одлика нових је што се они много не брину о „теми“ о којој хоће нешто да кажу. Као што су некада романтичари рушили „поезију са тенденцијом“, тако данашњи нови одбацују „тему“. То јест, они никада не полазе од једног утврђеног предмета који желе да изразе у поетској форми, него теже својом песмом не толико да кажу једну дефинисану ствар, колико да сугерирају извесна своја расположења, да учине да се наслути „штимунг“. „Фабула“, „анекдота“, „сиже“, и т. д. више немају свога значаја. Нови се ту битно разликују од „класичних“ песника, који и у најлирскијим тренутцима увек имају, у неку руку, да испричају своју песму, јер увек казују догађај. Нови песници се, отуда, не