Српски књижевни гласник

60 Српски Књижевни Гласник. паште много да буде логично оно што казују, јер од тренутка кад престају да причају нешто одређено. смисао је споредан. Ко им прилази са намером да у њиховим песмама тражи прецизнога смисла, где све до нијанса одговара захтевима логике, биће свакако непријатно изненађен многим нејасностима, и више још, бесмисленостима о које ће се спотаћи. У новој поезији се не оперише сигурним, нормалним реченицама, већ набацаним фразама које у најбољем случају једва да имају међусобно неке лабаве везе по смислу, а врло често чак једна уз другу, логично, стоје сасвим страно. Речи, фразе, реченице не служе песнику да њима нешто одређено каже, већ да изазове, пробуди код читаоца извесно расположење. Он ж'ети да изрази оно што измиче досадањим средствима изра: што је изнад или испод могућности да буде саопштен. класичном формом. Зато он одбацује саопштавање, или тумачење, или причање, т. ј. аналитичан начин изражавања, већ хоће да створи један нов начин, који би деловао не смислом преко разума, већ сугестијом директно на осећај. Раскомадане, кратке, задихане реченице и фразе, често набациване само као просте речи, или као одломци од речи, усклици, питања, чуђења, и т. д. речене у једном неуједначеном, али зато врло мобилном ритму, без велике спољашње помпе, која спречава да се непосредно прими утисак, треба синшешично да изразе, да у један мах сугерирају читав унутрашњи живот који се манифестује. То је та т. зв. синшешична експресија нових песника, која има многу аналогију са средствима којима се служе врло модерни сликари. И тамо разломљене линије, деформисани облици, унакажена сличност, без добре старе перспективе, нису сами себи циљ, већ представљају напор да се добије 'т. зв. синоптички резултат, т. |. да се постигну 'могућности да се представа ствари која се слика сугерира у свима њеним облицима, у исти мах са свих страна, и у свима димензијама.

Као што се види, две су основне тенденције, заједничке свима новаторима: у форми, упрошћавање поетске технике до најпримитивније спољашности, у погледу стила као и у погледу ритма; у садржају, одбацивање „теме“, према томе одстрањење фабуле, анекдоте, догађаја, уз презирање смисла, на место чега долази интуитивно сугерирање „штимунга“. Место аналитичнога причања уочљивих ствари, оних које се