Српски књижевни гласник

Нова Поезија. | ти 61

дају чулима перцептовати, синтетично изражавање најскривенијих, најнедокучнијих расположења. Ако би требало у једној формули сумирати ове тенденције, онда би се то дало учинити овом реченицом једног француског критичара: нови претендују да постигну „максимум поетског садржаја са минимумом техничких средстава“.

Уз ове главне основне тенденције које треба да препороде поезију, има свакако још читава серија спореднијих и мање споредних одлика, како у форми тако и у садржини, које су више или мање заједничке новим песницима, и по којима се управо већ и сами нови деле на велики број разних школа. Тако нова поезија хоће да буде по превасходству демократска, и колико је могућно иде у корак са револуционарним друштвеним тежњама. У времену социјалнога интернационализма, и у поезији се руше све границе, песници саосећају са целим светом, дишу подједнаком љубављу за гва бића, траже једну заједничку душу свему што постоји, и много даље још, посежу за васељеном. „Унанимизам“, „универзализам“, „космизам“ и т. д. крајње су манифестације тих и сличних осећаја. Нова поезија се, затим, одушевљава научним прогресом нашега времена, и савремена техничка чуда наро– чито је инспиришу. „Машинизам“ у поезији, онако како га је Гијо још величао, налази данас своју пуну примену. И тако даље.

Остаје питање како има да се схвати нова поезија. Један део критичара, и на страни и код нас, склон је да нове песнике посматра као декаденте, као последње дегенерисане, блазиране изданке једне богате епохе на издисају. Све важне: и велике епохе у историји светске литературе завршавале су се декаденцијом, која се по некад изражавала врло шумно и бучно у књижевним делима. Тако многи верују да и данашња нова поезија није ништа друго до продужење или понављање декадентске књижевности, која се јавила још крајем прошлога века. Мени се чини да је ово схватање нетачно. ја бих био за оно мишљење по коме данашње нове тенденденције у литератури имају револуционаран карактер, и да према томе значе не крајњу тачку опадања, већ прву, полазну тачку једног новог пењања. Поезија декаденције се јавља увек у знаку претераног усавршавања и прециозног префињавања старих средстава; разнежена је, мекушаста, напудерисана и