Српски књижевни гласник

Реконвалесценти. 5

— Друже, чујеш, друже, да ти дам један практичан савет. Али нећеш, брате, да слушаш. Ево шта: удри бригу на весеље, мисли на оно, знаш.

И протеже се риђи потпуковник.

— Дакле промисли, па сутра да ми одговориш на питање : И-ма-ли жа-ба реп“ је си ли разумео 7 Разумеш 2 завршава одсечно, заповедничким гласом, потпуковник.

И тек се, после тога, сасвим утишао павиљон и офи-, “ цири згрчили под ћебад да дремају, а врата се отварају и опет лудо куљне унутра студент, заједно с пешачким капетаном званим Фикусом, чувеним забушантом што сваки дан бежи у варош, а отуда се враћа накресан:

= Ууууу у ф...уф.: оф. Ф. о ФЕ. фл.

Па се стреса капетан Фикус, мокар као амрел, и скида мекинтош са кога се слива вода и прави барице по патосу..

— Изнесите мекинтош, човече Божји, изнесити мекинтош.

— Молим, господине пуковниче, ево с места. Збунио сам се, магарац један, непријатност ми се десила, одмах ћу изнети.

Па капетан полази на врата и мрмља:

— Цепидлако из позадине, мизантропе !

После се враћа, отпочиње да прича са афектацијом и претенсијама на духовитост, и цео павиљон се претвара у уво:

— Ево шта ми се десило, господо, само, молим, без прекидања. жЖурио сам у болницу, и тако сам ишао испод стреја сагнуте главе, са набијеном капуљачом, замишљен, као што идем увек, господо, ви знате.

— (0, знамо, Фикус, знамо!

— Пљаскам ја по барицама, корачам и размишљам о бесмртности душе, кад се изненада сукобих, главом у главу, са неком приликом такође под капуљачом. То је био карамбол, господо! Међутим, кад сам се освестио и погледао, у мом загрљају налазила се главом Мј55 Тебе, сестра наша Енглескиња, велика добротворка, чију кошуљу (да споменем само пристојно парче рубља) и сам носим на својим витешким грудима. Покушао сам да се учтиво извиним. „АНепде“ узвикнуо сам као у „конгену“. Али М155 Тебе не допусти ми да изговорим на француском спремљену реченицу. „Господине“, рече она, „имаћете толико части да ми кажете своје име, јер хоћу да вас тужим“. Господо, ви ме бар познајете.