Српски књижевни гласник

с

Реконвалесценти. 9

Распоредим, дакле, све где ће ко спавати, кажем јој шта има да спреми, а све је погледам испод ока онако нареднички, био сам онда наредник, — и разговарам с њом по сељачки.

— Па како, снајо, прођосте од Аустријанаца 2

— Не питај. Кињише нас душмани, проклети да су; то има да се прича, није нам лако било. Него, фала Богу кад дођосте.

— Е, шта ћеш, дођосмо, Божја воља.

— А ви јадници, ваше муке нигде 7

— ја, ми тако: данас јесмо, сутра нисмо... А, овај... твој муж где је, је л' обвезник он 7

— Е мени јадној, заробили су га, проклети да су. Не знам, јадна, ни где ни кад, нити је пис'о.

— А тешко чекати, је л' 7

— Тешко, није вајде, шта ћеш!

— И ви жене чамите и ми људи чамимо, а младост нам пролази.

— ја, шта ћеш, пролази...

— А"'нако, Аустријанци како су се понашали, рецимо... овај, према женама... .'нако 7

— је л' Швабе 7

— јес'.

— Па како који, знаш разни су људи.

— Па јест, право кажеш, него, рецимо, је л' било што силом 72

— Па било је, да ви'ш, и силом.

— Е баш вам тако и треба. Ми наши, бајаги једна крв, па нас гледате к'о Турке, к'о најгоре душмане, а кад Шваба притегне, ви се после сигурно кајете што сте нас отурали.

— То јој ти подилазиш испод дуплог, је л', Стеване 7

— Е баш си неки, па јес' и кајали смо се, вели она.

И таман паде овај одговор згодан да се развије ствар с успехом, а чу се топот, и командант се појави, намрштен, праћен ордонансима.

— Слушај, кад сви полежу чекај ме ено онде.

— Е баш си ђаво. је л' онде код амбара, баш онде“

У том стиже командант, а ја се одједанпут преобразио, направио важан, намрштио се, па јој издајем наређење: -

— Мораш, мораш имати сламе, снаја. Све ви, тако, нема, ко Арнаути, а кад дође непријатељ, чик њему кажи нема.

/