Српски књижевни гласник

10 Српски Књижевни Гласник.

— Ја како, вели командант и намигује на ађутанте. Само строго, Стеване! Види командант да сам гбуњен и да има нешто. u

После тога ја га одведем у собицу да му покажем где ћемо преноћити, а ушепртљао сам се па не знам шта говорим.

— Овде ћете ви, господине пуковниче, знате довде, ево овде ађутант, а ја тамо. За пола сата можете већ лећи да спавате... |

— Добро, добро, Стеване, како наредиш.

А ја се увијам:

— Не наређујем ја, господине пуковниче, зна се ко

наређује.

— ја, ја, Стеване, зна се ко наређује.

Па, после тога, разјурим се на све стране, само да се што пре сврше сви послови, па да полежемо : распоређујем ордонансе, копирам наређења, преносим депеше на телефону, издирем се на телефонисте, помажем куварима вечеру: разлетео сам се, једном речи, као полудео.

— Е па није ти, брате, ни лако.

— И тако, кад се смирише сви послови, полегасмо. Наредио сам, пре тога, ордонансима да сместа морају заспати и запретио да ћу сваког извести команданту на рапорт ако га приметим да се нешто врзма по дворишту.

— Другим речима, вршиш осигурања за ноћни напад.

— Ама чим сам легао, за'рчем сместа, учиним се да сам заспао као заклан. На патосу, преко пута мене, жмури

командант, натмурен, строг, страшан, а поред њега уврнута.

мала лампа чкиљи и помало осветљава његово црно лице и ретке, мачорске бркове. Тако рчемо ађутант и ја у сва звона,

а командант ћути; док, у ствари, мене подузела нека похот-,

љива језа од слатке наде да ћу мало час стезати оно младо и чврсто тело сељанке, сигурно и само толико жудно мушких руку.

— На ствар, Стеване, ако Бога знаш!

— Кад сам мислио да је дошао моменат састанка, устанем

опрезно, предвостручим се, као завио ме ужасно стомак,

огрнем шињел, па кад сам био близу врата, бацим врло обазриво један поглед на команданта. Али поред све моје пажње да не причиним ни најмањи:

шум, и ако сам преко собе прешао као сен, командант ме,

-

|