Српски књижевни гласник

Српски Књижевни Гласник. И срца мру, трошна међ свима, И ташта и противуречна —

Но оно што на дну њих има, Све само су делови вечна.

И траје све, као из клетве, Кроз празна и печална места Сав мирис далеке жетве,

И горки мир свега што неста.

ПАДАЊЕ МРАКА.

У тужном оку сунцокрета, Што немо прати неба блудње, Ту су све жеђи овог света, Сва неспокојства и све жудње.

Шуме у страху свом од мрака: Бог је помало све што зари;

И светлости је једна зрака Мера и цена свију ствари.

Све је што живи на дну тмине

С проклеством немим на свет пало Све што не гледа у висине,

И није једном засијало...

С истока краљи, обучени

У тешко злато, стоје плачни; И жреци сунца, наспрам сени Просјачки вапе у час мрачни.

Те тужне очи сунцокрета

У мом су срцу отворене Али су сунца накрај света, И тихо слазе мрак и сене.

Помреће ноћас широм врти, Двореди сјајних сунцокрета, Али ће бити у тој смрти Сва жарка сунца овог света.

Ј. ДУЧИЋ

с а % Ж * + t: e 5 | = ž А 2