Српски књижевни гласник

СТРАЖИЛОВО.

Лутам још, витак, са осмехом мутним; прекрстим руке, над облацима белим; али, полако, сад већ јасно, слутим

да умирем, и ја, са духом потамнелим, тешким, невеселим.

И овде, реку једну,

видим, над својим телом,

да хлади земљу сребрну, непрегледну.

А, кад ми распе трешње, по духу оболелом и, крај Месеца, и овде, звезда заблиста: видим да је, од страсног, прераног умирања,. моја и туђа младост горка и једна иста.

И, место своје судбе, са ужасима новим, сусрећем давни живот, болан и прозрачан; а, кроз сву земљу, свилену и прозирну, чим, уплашено, спустим девојачко тело, кроз маслину мирну,

видим, далеко, опет лишће свело

и завичај облачан.

И, тако, без кретње,

туђину пољупцем дижем у ветрове пролетње. И, тако, без знака,

драгану дозивам голу из меког, тосканског мрака.

А прах, све је прах, кад дигнем, у вис, руку

и превучем, над провидним брдима и реком;

а неизмерно слабе, све те трешње, што се вуку, са мном, по свету, са земљаним лелеком.