Српски књижевни гласник

Српски Књижевни Гласник.

И, тако, без таме,

дух мој, ипак, у мрачан сан увија ме. И, тако, без имена,

истом жалошћу пуним тела изљубљена.

Лутам још, витак, са осмехом мутним; прекрстим руке, над облацима белим; али, полако, сад већ јасно, слутим

да умирем, и ја, са духом потамнелим, тешким, невеселим.

Лутам још, витак, са шапатом страсним и отресам чланке, смехом преливене, али, полако, трагом својим, слутим: тишина ће стићи, кад све ово свене,

и мене, и мене.

И овде, без боје тајне,

ни једне воћке нема,

небесне оне горке боје, тавне и бескрајне. А, кад разгрнем долине, рукама обема,

и откријем дна бездана, сребрна и бела, на дну је опет жалост, нејасна и лака, као да је из мога, изљубљенога тела.

И, место сребрних пруга забрежја и река, сусрећем, као у сну, уморне мисли своје. А, над трешњама и младим вишњама, тамну и дугу маглу, што се свугде шири, у живот пред нама,

где се страст, полако, у умирању смири, и чула упокоје.

И, тако, без реда, | младост увијам миром снегова и леда. И тако, без пута,

WM. моје миловање по умирању лута.

А мир, све је мир, кад распем што је било и приклоним главу на оно што ме чека:

ов и, ari O A ALA A WA A i Kok ДЕ ара, иде, дијачдј,