Српски књижевни гласник

Научни Преглед. 53

Преглед Г. Богдановића — како се он представља у првој књизи — није лош, али није ни нарочито добар. То је једна просечна, осредња књига. С једне стране, она је доста старинска и оскудна; књижевних оцена у њој нема много, нити има правих погледа на ствари; писана је без духа (не духовитости него духа) и идеја; није занимљива, и представља делом обичан, шаблонски посао. С друге стране, она је у главном тачна; даје известан појам о књижевним делима, пошто даје садржаје, и ако не увек вешто ни прегледно; обазире се негде и на новије резултате и, што је главно, кратка је и прегледна. Она је једна мала ручна књига за сваког ко тражи прву, елементарну информацију о нашој књижевности.

У предговору прве књиге Г. Богдановић захваљује Г. Стјепану Босанцу, „који је рукопис најсавјесније прегледао и упозорио на многе недостатке“, и ми верујемо да је ова услуга, учињена писцу, била од велике вредности. Ми лично имамо велико поверење у погледе, укус и знање Г. Босанца, и држимо да ова пишчева захвалност није обична куртоазија. Код друге књиге (део 1 и П) нема удела Г. Босанца, — писац је радио сам — и то се осећа. Јер нити би Г. Босанац, нити би ико други могао допустити да се његово име за овакву књигу везује.

Друга књига — део 1 и П — најпре је изузетно и несразмерно опширна у односу према првој. Прва обухвата целу српско-хрватску књижевност од њених почетака до Вука и Гаја на 250 страна; друга хвата само ХЈХ век, и не потпун, на близу 1000 страна. Сем тога, а можда и у вези с тим, ова друга књига претрпана је сасвим излишним детаљима. Код Р. Ф. јоргованића помињу се његови ђачки радови; код Кумичића помиње се ко му је био противкандидат на изборима; код Харамбашића помињу се његове здравице, и ко је све други наздрављао у истој прилици. Сем детаља, има навода и примера из писаца у таквој опширности каква се виђа не у историјама књижевности него у антологијама. Код Његоша, н. пр. наведене су целе, или скоро целе, неколике појаве из Горског Вијенца; код Бранка, целе песме или повећи одломци. Уз то, важност дата појединим писцима често је врло произвољна. Неки мали писци добили су велико место и много простора; други, већи и важнији, добили су знатно мање. Кости Трифковићу и Г. Алекси Шантићу дато је по неколико реди петита, а Мирослав Краљевић, којега Г. Шурмин није нашао за потребно ни да помене у својој књизи, добио је две стране крупнога текста. Сличних примера могло би се више навести. Има и ситнијих погрешака.

Све то, напослетку, не би имало велике важности. Ситне погрешке могу бити и штампарске. Дати праву сраз-