Српски књижевни гласник

54 Српски Књижевни Гласник.

меру писцима, према важности њиховој, тешка је ствар; за то се тражи или пуно познавање свих партија књижевности, или добра памет и осећање сразмере. Ако је Г. Богдановић дао више појава из Горског Вијенца, то се може правдати тим што је књига његова више намењена хрватском делу наше отаџбине, којој су те ствари мање познате него нама. И тако даље.

Али има нешто горе. То је плагијат који је писац стално чинио по другој књизи свога дела.

Још у првој књизи ја сам осетио да има места узетих из других писаца. Говорећи о Витезовићу, Г. Богдановић је просто преписао два три места из једне студије Р. Лопашића о истом писцу. (Пор. Богдановић, ][, 172, 173, 176 и Хора с, Р. Ре. Упегоуге, Огада га роуј. Кпј. hrv. 1, 44, 47, 56).

Доцније, кад сам прочитао критику Г. Луначека на дело Г. Богдановића, нарочито његову другу критику (Како се у нас пишу књижевне историје), ја сам видео да је Г. Богдановић у том погледу био много слободнији у другој својој књизи. Он је просто учинио невероватне плагијате. Г. Луначек је нашао повећи број плагираних места, целих параграфа, страна и читавих великих одељака, све од речи до речи преписаних. ја сам пошао за њим, и нашао такође нових примера таквог преписивања. ја ћу сад на основу Г. Луначекова и свога трагања — јер Г. Луначекова критика није при руци нашим читаоцима — да изложим, редом, одељак по одељак, каква изгледа Г. Богдановићева књига. Изостављаћу, наравно, поређење страна и у опште потребни научни апарат навођења.

Друга књига Г. Богдановића има два дела: први обухвата време од 1814—1860 од прилике, а други од 1860—1895; то су две засебне свеске.

Први део има један опширан историски увод о илирском покрету. Г. Луначек је нашао да је тај увод већим делом преписан из књига ГГ. Шишића, Дрекслера и Р. Хрвата. У допуну тога ја бих додао. још да је за параграфе о Шафарику и Колару узето доста из Г. А. Гавриловића (Књижевне Слике).

После увода долази говор о сваком поједином знатнијем илирском писцу. Г. Луначек за та места каже: „Од куда су животописи знаменитих Илира, не знам“, али додаје одмах: „за Враза је сигурно да је из Дрекслера, а за Јанка Драшковића из Спомен-књиге Матице Хрвашске“. Сем ове двојице, ја сам видео да је Г. Богдановић тако исто учинио плагијат и за још неке илирске писце. Тако је глава о Михановићу рађена по једној студији Г. Дрекслера, с пуно реченица из ове студије, и ако са знатним скраћивањем, а глава о Прерадовићу тако исто из познате студије Г. Дрекслера о