Српски књижевни гласник

626 Српски Књижевни Гласник.

ђења, потребно је настојати да се она и изврше, водити активан надзор над извршним органима, тако да се свака њихова погрешка исправи пре него што произведе до краја штетне последице. Махна читавог система наређења која су, по бившем министру војном, имала да осигурају регруте, јесте у томе што она изгледају и сувише беспрекорна: рекло би се да их је издао министар војни у предратној Немачкој. Код нас, и у нашим приликама, добија се утисак да су она у напред била осуђена да остану „на папиру“.

Посланици из опозиције наводили су да су се, без личног нерасположења према ђенералу Зечевићу, одлучили за кривичну оптужбу сматрајући да је то једино средство да се "одговорности, све одговорности, утврде. Треба сузбити уверење „да у овој земљи управљачи не одговарају“. Што је министар који се позива на одговор, министар војни, и уз то ђенерал, нема значаја. Мора се прекинути са схватањем основаним на навикама из краљевине Србије, да, и поред парламентарног режима, командовање војском не подлежи надзору парламента. Углед војскене захтевани укомслучајутакво изузимање.

Влада, међутим, узела је ђенерала Зечевића одлучно у заштиту. Она је одбијала сваку могућност отварања кривичне истраге над ђенералом Зечевићем, и како је и један део демократских посланика сматрао предлог оптужбе за основан, она је ставила до знања посланицима већине да ће од оптужбе ђенерала Зечевића правити питање поверења. С друге стране, влада је изгледала вољна и да прими на себе одговорност за позив регрута и да призна да за упропашћење регрута нису криви само извршни органи Министарства Војног, него и органи Министарства Саобраћаја, па и општа дезорганизација државне управе: као да је очекивала да ће проширење одговорности ослабити њено опасно усредсређивање у личности ђенерала Зечевића. Али влада не само није допуштала да се над ђенералом Зечевићем отвори кривична истрага: она је у почетку одбијала да пристане чак и на „истрагу путем скупштинске анкете“, и захтевала од своје већине да без икаквих даљих услова одбаци предлог оптужбе. Ревност којом се влада заузела за ђенерала Зечевића подвучена је од стране опозиције. Међу опозиционим посланицима тврдило се, наиме, да се та ревност не може објаснити ни обзирима колегиалности према једном бившем министру, ни страхом да стављање у покрет министарске одговорности ствара један незгодан преседан, ни општом жељом владе да не дозволи ширење парламентарног надзора. По томе мишљењу, заузимање радикалних и демократских министара за ђенерала Зечевића постаје објашњиво тек кад се узме у обзир да је ђенерал Зечевић дошао за министра војног поверењем чинилаца ван парламента, и да је и радикалним и демократским министрима било стало да се тим чиниоцима не замере.

ид фи“