Српски књижевни гласник
628 Српски Књижевни Гласник.
поезије Г. Милана Ракића и Г. Растка Петровића, на пример. То долази отуда што више није реч ни о каквим, ма како великим квантитативним, него о битним, квалишашивним разликама, кад извесне квалитете морамо просто сматрати за позитивне а друге за чисто негативне.
Случај песника Ведрих и Тамних Ноћи срећом не спада у тако честе и несрећне случајеве наше „нове поезије“, када
човек мора бити и сувише добар диагностичар, па да се о њу не огреши. И ако нов писац, и ако песник који се први пут јавља једном књигом стихова, Г. Велимир Живојиновић (псеудоним У. МаззиКа) остаје у добрим традицијама целе наше лирике од Бранка до данас. И ми који нисмо. толико напредни да се данас обарамо на оно што смо јуче хвалили, или да данас мрзимо што смо јуче волели — ми волимо и нову поезију Г. Живојиновића онако као што и сада, у пркос толиким новинама, волимо и ону „стару“ Вељка Петровића, Милана Ракића, Јована Дучића, и Војислава, и Јакшића. Оно што је за нас главно, оно што је, по нашем мишљењу, главно у свакој доброј поезији, то је потребан степен емоционалних особина у свакој песми и могућности да нам она сугерира, или. евоцира, извесна расположења која ће бити довољно снажна да нас савладају и довољно широка да не буду и сувише пролазна. Тих емоционалних особина поезија Г. Живојиновића има у довољној мери. То је у ствари поезија болова и радости у многим преливима, ведрих и тамних расположења у ведрим и тамним ноћима, као што је и свака добра поезија,
на крају крајева, само то. Можда је потребно поменути да су
мотиви тих расположења, ма како иначе и објективно незнатни, увек врло конкретни и јасни, што чини да ова поезија даје утисак непосредности и искрености, нечега човечански разумљивог и импресивног.
Цела збирка Г. Живојиновића има у својој основици један тон сентименталности, резигнације и бола. Писац ових интимних строфа и емотивних стихова није, изгледа, имао особито ружичаст и леп живот. Колико је нама познато, он је почео писати баш у доба када су велика европска конфлаграција и свирепи светски рат пољуљали веру и у оне ствари које су изгледале вечите; када се човек понова појавио у свој голотињи својих давних предака, а наш живот у свој својој трошности, пролазности и ништавилу. Дане великога искушења нашега народа и слома Србије, писац ових стихова је провео као обичан заточеник у Болдогасоњу, једном лагеру за интерниране Србе, у пустој панонској равници, на граници Мађарске и. Аустрије. Три године таквога живота у суморном, једноликом ропству, у носталгији за завичајем, у физичкој и моралној беди, под суровим, бајонетским режимом некултурнога и озлобљеног непријатеља, морале су оставити болну бразду у осетљивој души једнога и иначе меланхоличног
5
же
И И