Српски књижевни гласник

Оцене и Прикази. 629

човека; и цео тај бол добио је снажнога и дирљивога израза у циклусу Из Прогонсшва и Ропсшва, досада најбољега у својој врсти и са тим мотивима. Има ту сасвим простих, али тим непосреднијих и чистијих стихова, који личе на дубоке и откинуте уздахе, као у песми Зашоченикова Молишва:

Боже и Јоване Свети, Помилуј и ублажи! Небеске откриј ми клети И речи утехе кажи!

Има песама суморнога и мрачнога песимизма које дају утисак нечега физиолошки језовитог, као што је Грудобоља, или У љусци. Има их, најзад, и таквих чији је основни тон један пречишћен, спиритуалан и сублимиран бол.

Али, узета у целини, ова збирка није песимистична. Њена основна нота је извесна пречишћена, уздигнута резигнација; и многе песме у књизи Г. Живојиновића показују тенденцију да пређу у лирику мисли. Песник Ведрих и Тамних Ноћи очевидно је наклоњен рефлексији, и зато његова збирка ипак, на извесним местима, у понеким стиховима, добија нижи тон, прелази у слободан стих, понекад у прозу. Стих: „И у томе је, ето, била моја радост“ у иначе лепој песми Без Реда, сувишз личи на анализу, на логички закључак, а не на једну поетску поенту.

Ти примери су, међутим, врло ретки. Читав низ песама у овој збирци спада у најбоље продукте наше данашње лирике, и садржајно, што ће рећи емоционално, и формално, или чисто технички. Ти примери се не могу наводити; али песме као што су Тишина, Бура и Чежња, или Молишва Човекова, или Поврашак, или Бол, могу се убројати у најлепше продукте наше нове лирике и добити места у свакој антологији. Чак и у оним песмама код којих је чисто формална страна немарнија и мање строга, у тако званим слободним стиховима, без слика, Г. Живојиновић је успео да евоцира једно лирско расположење, интимније звукове у нама, и да готово експериментално покаже да је свака поезија добра, ако има тог духовног спонтанеитета и унутрашње топлине осећања. Као што сам каже у лепој и ведрој песми „ЈЛасше, потребно је извесно честито отварање душе, да би из ње могла потећи песма:

О како је небо, тако, тако близу, Кад му целу душу окренемо своју!

Заиста, то спонтано и невољно отварање душе, слично отварању цвета у зору, неизбежан је услов за песму. Данашња генерација, сувише „волунтаристичка“ а премало „сентиментална“, изгледа да то не схвата и да управо и не може схватити. Многима из те генерације изгледаће чудновато ако кажемо да човек неће дати добру песму онда кад то хоће, и да у истини