Српски књижевни гласник

630 Српски Књижевни Гласник.

та развијена воља, врло продуктивна и корисна у обичном животу, у уметничком стварању често не значи више од узалудног и празног напрезања. По томе Г. Живојиновић нема много сличности са нашим данашњим писцима, и ако се буде рекло да његова поезија није довољно „модерна“, онда ће, вероватно, тако и бити.

То би, међутим, могла бити само утеха и за песника ове интелигентне и топле књижице стихова и за нашу поезију.

С. ПАНДУРОВИЋ.

Милутин Бојић: Сонети (Издање С. Б. Цвијановића, 1922).

Тешко је судити о посмртним делима једнога младог писца. Бојићева су, у сваком случају, нов доказ његовог снажног замаха, који би свакако добацио даље него што се даје назрети. Ко би, на пример, био слутио протејски развој. Јована. Дучића по стиховима које је објављивао у Бојићевим годинамат Међутим, у овим сонетима не треба тражити нарочитих новина. Писани пре Песама Бола и Поноса, у току три године, у ретким часовима ратног затишја, они су као оне вариације у којима уметници често траже одмора и разоноде: осврт на утрвену стазу пре него се удари новом. Петраркиним трагом, песник је оплео један љубавни венац сонета. Традиција Ронсара и Ди Белеа имала је већ своје жреце у нашој књижевности, и Сонешни БВенци Прешерна и БВраза можда нису без утицаја на Бојићев оглед. Он је, у осталом, већ био објавио два сонета у првој својој збирци.

Ово је књига прелазности и по садржају. У. њој се још разлеже клик младости (два последња сонета), ма да је она епитаф једној љубави, са низом осећања који је надживљују:

Низ спомена спава у томе коралу Што час блед, час модар, час крвљу преливен Чува један сонет на дну душе скривен.

Песник сумња у љубав; види пепео под жаром, труо- костур иза блиставог осмеха; и узмиче испред нових искушења. Вечито буђење из заноса; горка чар сећања, „сен Прошлог“, „туга Билог“; час кад човек „себе тражи“, кад не иште ништа . од живота,

Но милостивог неког Христа новог Да исплаче се у његове скуте.

Међутим, песник се уљуљкује мађијом ритма. Још му годи звекет сликова. Овде-онде, још. се осећа траг почетничке натегнутости („јесен предговор опелу“), чак, ма да врло ретко, недостатак укуса (на уснама „одсвирах пољубаца скалу“,