Српски књижевни гласник

ЋИЛИМ.

Здрава Марија и, у гашењу неба, рађање сањарија.

Зурећи у тешки источни ћилим пун боја и облика, ја лутам, са осећањем самоће, сам, по крајевима које — знам — никада видети нећу.

И замишљам:

Стрме клисуре и простране пашњаке зелене, и девичанске пољане са росом у цвећу,

и злато у воћу између густога грања,

и сплави који некуда плове,

и лепе, гараве жене

са црном косом у белом пролећу.

Ја лутам са осећањем самоће, сам, по крајевима које — знам — никада видети нећу.

И био бих срећан, мислим, кад би мене, заточеника, у овом вечерњем тренутку, бар неко

који има свежине за мисли и за осећања хтео да снагом свога срца к себи дозове, негде далеко, било где далеко, далеко. ГВИДО ТАРТАЉА.